Penje se ka vrhu brda i seda na obliznju stenu.

,,I sta cemo sad? I zasto bas ovde?"

Noc je pala i na nebu se pojavi mesec, skoro pa pun. Budio je u njoj neki mir, lepotu i uzitak.

Gledajuci pejzaz , pomalo se divim , zatim vracam pogled kao Rei

-Kako ti se cini ?-

-Sjecas se nase poslednje igre-

,,Fino, kao da sam kod kuce. A tebi?" - Pomalo se raznezi dok je gledala u nebo a potom vrati pogled na njega.

,,Secam se. Samo da znas, sad sam bolja. Hocemo li?"

-Vjezbala si znaci-

-Pokazi mi sta znas malena-

Rizikovajuci sa nadimkom pricao sam dok sam je gledao u nju zatim bacam pogled prema mjesecu ....

Krene da zavija iz sveg glasa i zatvori oci. Imala je osecaj kao da je u snu, bezbrizna i sama, opustena i svoja. Zaboravi da je Gin tu i u potpunosti se prepusti svojoj prirodi.

Trzne se kada joj je stavio ruku na rame. Oseti da je trenutak za to pa ga prigrli.

,,Znas sta bih jos mogla vezbati?" - prosaputa mu uz uho i napravi pauzu.

Nakon par sekundi odvoji se od njega i ustane sa stene.

,,Ipak nista, za sad."

,,Tvoj red vučiću maleni." Nasmeje se i prekrsti ruke.

Smjeskajuci se par trenutaka

Bacam pogled preko ramens i mjenjam raspolozenje , uozbiljavam se ...

Par sekundi gledam prema horizontu

-Nazalost morat cemo se igrati neki drugi put-

Brzo krecem u nepoznatom pravcu

,,Opklada je moja, dakle."

Na licu joj se pojavi osmeh no iznenadi je ono sto je potom cula.

,,Pa dobro onda, zbogom." - rece pomalo razocarana sto odjednom pobeze od nje.

Kada je otisao sedela je jos neko vreme na steni i posmatrala pogled koji se sirio u toj prostranoj daljini bez kraja. Ugasi cigaretu i krene i ona svojim putem.

Najednom, zvuk nadolazenja neceg iza nje poremeti joj miran dan. Sreca po nju, zivotinjski instinkt pomogao joj je toliko da se na vreme odbrani od iznenadjenja koje joj je neko primenio.
Kako se glomazna vatrena lopta priblizavala ka njoj, u poslednjim trenucima uradi znake rukama koji je spasise pakla koji joj je bio za petama.

#card6

Nakon prolaska vatrene lopte, za njom ostade samo komad drveta, spaljen i crn. Medjutim, ostatak vatre je ipak okrznu i ona to primeti tek kada je osetila bol i opekotine.

Sada je uvidela ko stoji iza ovoga. To bese on, covek koga je izazivala onoga dana.

H 140
E 270
C 0
,,Zar ovako vracate?" - odluci da ostane na distanci, pa je govorila glasnije nego inace.

H 110
E 0
C 0

Uvidela je da ovde nema mesta za pricu. Adrenalin ju je udarao sve jace, bila je svesna da se on ne sali i da mora nekako preziveti. Mada je ostala bez chakre, i dalje je imala dovoljno energije da se spasi, koliko-toliko.

Kako su lopte nasumicno nadolazile, Rei se uspanici i pokusa da misli brzo.

Ovo joj je bila poslednja sansa za beg i spas od smrti, no nesto u njoj nije joj dozvolilo da ode. Mozda je to bio taj rizik, zabava za nju, zabava koju je mogla videti u svemu, izazov. Izdrzati jos jedan potez za nju je predstavljalo uzbudjenje. Zivot ili smrt, sve jedno. Pa i smrt mora da ima neke svoje lepe strane.

Srce joj je udaralo sve jace, kao da ce u svakom trenutku iskociti iz grudi i raspasti se u komadice, kao da je od stakla. Na njenom licu pojavio se osmeh, ali ne onaj koji ljudi imaju kada se oprastaju od sveta, nego onaj ludacki, bez ikakvog smisla i povoda.

#card62

Njeno telo uvijalo se u naletu vatrenih lopti. Vecinu njih uspela je izbeci svojom hitroscu, no neke su je zahvatile. Jos se drzala na zemlji, mada je znala da je kraj. Ili novi pocetak? Ko ce ga znati.



Konacno, zapalila je cigaretu. Mozda poslednju u zivotu, onu koja ce je spasiti svih muka koje je cekaju. Onu koja ce je opiti toliko da nece ni osetiti bol koji sledi.

Dim joj ispuni pluca a oci joj se zacrvenese. To je bila zivotinja u njoj. Zivotinja koja ceka da izadje i sravni sve sa sobom, samo kad bi imala slobodu.

U zadnjim trenucima svesti, kada je jasno mogla videti kako mu se priblizava i pogledati ga pravo u oci, shvatila je da je gotovo. Nikada pre nije imala priliku da se suoci sa smrcu, da je gleda pravo u oci kako sada njega gleda. Nije imala ideju da ce ovako rano umreti. Zapravo, nikada nije o tome ni razmisljala. Oduvek je odlagala te misli, gurala ih ispod tepiha izbegavajuci sukob. No, sada je bilo vreme da se to resi. Samo, razlika je bila u tome sto je ovo stvarnost, bez iluzija, bez povratka. Slike u glavi prolazile su joj pred ocima, mogla ih je jasno videti, kao da se ceo njen zivot desava u jednoj sekundi. ,,Gotovo je, bice lakse, mora biti!" . Eto, o tome je mislila. Samo je cekala da se sve ovo zavrsi, i da bude negde drugde, bez bola koji joj je prozimao telo.

Kunai za kunaijem, svaki je kidao deo njene duse i lomio je na komade. No, to nije bio fizicki bol, vec psihicki. Nema izlaza. Njeno telo trese se bez njene volje, ne moze se zaustaviti niti pomeriti. Potpuna paraliza. Strah je obuzima, ali tinja zelja da zgrabi zivot, da pokusa jos jednom da se spasi, mada nema nade. Konacan udarac, ubod izmedju grudi, pekao je njenu dusu i dovrsio je. Njeni kapci postadose teski, a vid se mutio. Ispred nje mogla je videti samo siluetu coveka koji joj oduzima zivot ne prozborivsi ni rec. Oci koje behu crvene kao krv koja je tekla niz njeno telo, gubile su zar koji imase. Tama je prekrila njen vidik, vodeci je u sigurnu smrt. Nije imala snage da progovori. A sta bi i rekla coveku koji je lisava zivota? Mozda ,,Hvala" jer je oslobadja tereta koji zivot nosi? Ili bi ga pljunula, u znak da ce ponosna otici na drugi svet, bez pognute glave? Nista, ni reci. Poslednji atom snage nije htela potrositi na reci, vec misao. Misao o sreci, savrsenstvu, lepoti zivota i smrti, o tom divnom krugu gde su pocetak i kraj na istom mestu. U njenoj glavi stvarala je prizor koji je nekada davno vidjala u svom detinjstvu. To behu livade pune cveca, leptira koji slobodno masu krilima i sumskih zivotinja kojih se ne plasi. A ona? Ona se stopila s prirodom. Osetila je njen bol i srecu, sve u jednom. Posmatrala je svet drugim ocima, ocima neukrotive zveri koja uziva i u ratu i smrti, i u zivotu i miru. Njegove poslednje reci odzvanjale su u tom svetu, govoreci joj da se trgne, da toga nema.



Mac koji je sekao zivot na komade nestade, a na tom mestu osta rupa koja podseca na pakao il' raj, ko ce ga znati. Polu mrtva, ona oseca. I dalje nije kraj. Kad ce? Iscekuje ga, a njega nema. Koji je smisao ovoga? Zar nije trebalo da napusti ovaj svet? Da li joj to zivot pruza jos jednu sansu? Onu koju je toliko prizeljkivala malo pre, isto koliko i kraj. Ona sada ima izbor. Uzmi ili ostavi! Uhvati zivot obema rukama i bori se, ili prepusti nekom drugom da te oslobodi borbe. Neizvesno. Kao da se dva demona bore medju sobom. U jednom trenutku ona prelomi. Zivece, mora! Ne sme stati sada. Ona se budi, al' ne otvara oci. Tu je, al' ne vidi. A ziva je! Uspela je.

Konacno sam stigao na nase mesto, no prizor koji sam vidio ispred sebe ulio je u mene dozu zabrinutosti. Po zemlji krv, prasina i pepeo. Muk. Reklo bi se, nema zive duse.

-Mozda nije jos dosla.-

Zapalio sam cigaretu ne bi li mi brze proslo vrijeme dok je cekam. Mjesec je bio pun, kao i one veceri.

-Dugujem joj. Ipak je pobedila, ne mogu sad otici.-



Nervoza me je hvatala. Neki nemir obuzimao mi je tijelo, sve do trenutka kada mjesec nije osvetlio citav kraj. Tamo medju stenama video sam nju kako lezi, mozda mrtva.

U sledecem trenutku bio sam kraj nje, budeci je. Nije bilo uzalud. Krv je obojila moje ruke. no koga briga. Puls je davao znake zivota, ali nije bilo vremena za gubljenje.

-Vucice mala, ne mozes tu ostati. Pogledaj me. Zaigrala si se ovoga puta, idemo na neko lepse mesto. -

Uhvativsi je oberucke, podigao sam je i zajedno smo otisli odavde.

(Kad je stigao na taj ogoljeni kamen iznad naselja, prvo sto se zapitao jeste zasto je tu uopste i dolazio kog vraga. Nije bilo nicega do koje travcice i mrvica neke zaboravljene i oronule istorije. Prosetao je malo po obodima i ubrzo mu je dosadilo da uporno gleda taj sumorni pejzaz. Trenirao je neko vreme tako sam ne bi li ublazio dosadu i nakon nepunog sata, nastavio je dalje.)

(Posle nekog vremena je konačno stigao vrha i do samog Vučijeg kamena. Sedeo je neko vreme dok nije čuo zavijanje koje mu je bilo blizu. Zapravo činilo mu se da je odmah sa druge strane kamena. Malo se uplašio ali odlučio je da istraži. Ustao je i krenuo prema zvuku, hodao je sve par stotina metara dok iza jednog žbuna nije ugledao Vuka. Bio je predivan, ogroman. Nije nikada video takav prizor. Pogledali su se oči u oči i tek onda je shvatio da je povređen. Seo je u njegovu blizinu i polako mu dodao malo grickalica koje je imao u džepu. Mislio je da je to glupa ideja ali vuk je počeo da jede to. Sedeo je blizu njega i sedeo je poprilično dugo pre nego što je odlučio da se privuče još malo. Bilo je jako važno paziti na to da se životinja privikne na prisustvo i često je najpametnije ne pomerati se dok vam sama ne priđe. ali pošto nije mogao da se pomera Hayato je bio taj koji je prilazio. Posle nekog vremena je konačno skupio hrabrost da mu približi ruku. Životinja ga je slabašno ugrizla ali dovoljno da oseti bol i izvuče ruku. Proveo je tu još neko vreme pričajući sa životinjom i nije odustajao od kontakta. Ponovo je par puta pružio ruku i već su rane počele da mu se stvaraju na ruci. Posle nekog vremena životinja je popustila i pustila da je pomazi. Otišao je odatle i vratio se sa nekom hranom koja je mogla da pomogne nesrećnom Vuku. obećao mu je da će se vratiti sledećeg dana jer je morao da krene dalje. Razmišljao je kako će nazvati novog prijatelja. Krenuo je putem kampa.)

(Dosao je na ovo mesto posle ramen shopa, ne zalazeci duboko unutar same oblasti. Drzao se po strani i gledao ka velikoj stenovitoj formaciji. Sneg koji ju je pokrivao skoro je izgledalo kao da vuk na koga je ogromni kamen toliko podsecaco ima krzno, setio se Hayatoovih reci, o svojoj porodici, i poredjenju sa coporom vukova, a zatim i zivotinje koju je ovaj ostavio da lezi pre nego sto je sneg napadao. Zeleo je da pomogne, ali sa obzirom na velicinu zone i opasnosti koje su mogle da vrebaju, u obliku vukova i ostalih zivotinja odlucio je da to ne bi bila najmudrija odluka. Za tako nesto sacekace Hayatoa. Koliko god ga je drvece i vukovo snezno krzno fasciniralo, nije hteo da se predugo zadrzava, sa ove lokacije je krenuo ka parku kampa.)

(Stigao je na Vučji kamen sa Shintoom i prošao je iza kamena niz stazicu i kroz obližnje žbunje, našao je tamo onu istu vučicu što leži. Podigli su je na nosila. pomazio ju je par puta jer je bila uznemirena zbog prisustva nepoznate osobe. Dao joj je nešto da jede i kratko rekao.)

Uskoro ćeš imati novi dom..Mona.

(Pustio je Hayatoa da pridje vucici spreda, tako je bilo sigurnije jer ipak njega vucica nije uopste poznavala, bio je spreman da upotrebi silu u vidu svojih jutsua vetra ako je potrebno. Kako je sve proslo kako treba samo je uhvatio nosila i krenuo ka kampu zjaedno sa Hayatoom.)

(Otišli su u pravcu kampa, i nosili Monu, nije se tolko bunila i pomerala a već su bili i blizu njegove kuće. Radovao se što konačno ima prijateljicu sa kojom može da se poveže. Obezbedio joj je posebnu sobu i hranu i igračke. Živeće ugodnije nego ja pomislio je u sebi.)

(Nikada osim onog puta sa Hayatoom nije zalazio dublje u sume oko Vucjeg kamena, ovaj put nece biti nista drugaciji. Gledao je drvece, stenu, sneg. Slusao je vetar koji se probijao kroz drvece, zvucao je skoro kao zavijanje, potpuno prikladno. Vukovi, iako ih nije voleo, su mu uvek bili fascinantni. Jak copor, nerazdvojiv, neustrasiv. Podsecalo ga je na ninje kampa u kom je ziveo, kako naizgled niko nije imao problem sa novom vlascu. Kako su svi bili srecni, sve dok im je obecao ujedinjenje. Pitao se koliki copor vukova je potreban da ubije jednog medveda. Sa tom mislju u glavi otisao je, uputivsi se ka reci Humbling.)

(Seo je pored kamena razmišljajući o Moni i tome koliko je srećan što ju je našao. Ali ipak je naterao sam sebe da razmisli da li je put kojim je išao bio zapravo dobar. Plašio se da osim svrhe koju je sam sebi dao, možda nema ništa za šta bi imao da se trudi ako mu prvi plan ne uspe. Šta će biti ako prosto počne da se dosađuje? nije mogao da razmišlja o tome previše unapred pa je krenuo dalje)

Kao i uvek, izdaleka je gledao planinu u obliku vucje glave. Sneg jos nije bio potpuno otopljen, a delovi koji se jesu topili pravili su trag vode koji je pratio liniju vukovog oka. Iz daljine, skoro je izgledalo kao da vuk place, da li je tuzan sto gubi svoje krzno? Ili je to neko mracno predskazanje buducnosti? Vucja statua place uoci gubitka ljudskog zivota? Zvucalo je skoro poetski, mada fakticki nemoguce. Cuo je zavijanje u daljini, sto je bio znak za njega da se povuce i poseti neko manje nastanjeno mesto.

(Videvši Vučiju glavu iz daleka mogao je samo da se nasmeši, zavijanje čopora u pozadini je samo pridodavalo situaciji. Već je navikao na njihovo zavijanje. Pogotovo Monino, pomislio je da je dovede ponovo tu da vidi kako će se uklopiti sa starim Čoporom. Možda sledeći put, krenuo je nazad prema kampu.)

Penjali smo se na tu uzbrdicu koja je vodila do te velike stene u obliku vuka. Sam pogled sa daljine je izgledao neverovatan, tek bi se po koje malo zavijanje vukova čulo u daljini. Ovo mesto je bilo lepo a ta stena mu je dala neki poseban ukras. Želeo sam da stignem do te stene ali smo još uvek bili daleko, drveća su se nalazila sa strane i duvao je jedan ne baš mnogo hladan vetar. Nekoliko minuta smo hodali, a onda sa već par kapljica znoja na čelu smo stigli. Zastao sam na trenutak i obrisao sam znoj. (Uh, nisam trebao toliko da jedem. Sada sam već umoran) Malo sam se osvrtao oko sebe da nađem neko dobro mesto da sednem. Zatim sam prišao jednom drvetu i mahnuo Sakonu da me prati pa sam mu rekao.
Hajde da sednemo ovde, od jela sam se baš umorio.

Dolazeci do planine vukova, Sakon se nasmesi kada je tu zakoracio a onda pogledao u nebo.
nekoliko ttrenutka gledanja u nebo, Sakon se okrenu ka Shigeru a zatim sede obracajuci mu se.

Da ovde je bas dobro i prijatno mesto, vreme cini svoje hehe. Usput sta planiras dalje kao shinobi,
sada kada si chunin?

Nakon sto ga je to upitao Sakon se vrati svom gledanju u nebo, vreme je bilo malo lepse nego drugih
dana, pomalo topao vetric je duvao njima dvojici pravo u licu, nanoseci Sakonu sve kosu preko istog.

Dok je sedeo i posmatrao nebo, izgleda da je Shigeru zaspao, Sakon pogledavsi u njega samo
se nasmesi te rece.

Hahahah, izgleda da bi mu prijalo da malo odspava, pa neka ga onda.

U tom trenutku ispred Sakona pojavljuje se jedan shinobi, plave kose i nekog prslika u crno-zutim
pantalonama, okrenuvsi se ka njemu, pogleda ga i sa osmehom rece.

Zdravo, moje ime je Sakon. Pa da li bi bio ljubazan reci nesto vise o sebi? Nisam ljubitelj u razgovoru
sa osobama o kojima malo znam.

Nakon toga uze jednu flasu soka iz kese i baci ga Kanehiriu.

Gledajuci u momka koji se obratio Sakonu, Sakon ga ozbiljnim licem pogleda a potom se
pojavi osmeh na isti govoreci.

Oh ti si znaci novajlija hahah, drago mi je, naravno prrovescu te kroz kamp, nekada heheh.
Dodji izvoli sedi pored nas.

Gledajuci u novajliju koji je stao ispred njega, Sakon prebaci pogled u daljinu, uze sok iz svoje
ruke otvori isti a potom otpi malo, vracajuci isti u kesu i pritom leze na ledja gledajuci u nebo svo
vreme, tako nastavljajuci u trenutak tisine izmedju tri shinobia, dok je medju njima Shigeru tako
cvrsto spavao.

Polako sam dolazio sebi, čuo sam u pozadini neki razgovor kao da je Sakon pričao sa još nekom osobom. Uspavao sam se, a samo sam hteo da sednem ispred drveta i da se odmorim, mora da sam bio umoran kada sam se tako brzo uspavao. Zevao sam, protrljao sam oči i dok sam ih polako otvarao primetio sam jednu nepoznatu osobu kako se udaljava od nas. Nisam znao ko je to, možda je to bila ta osoba sa kojom je Sakon vodio razgovor dok sam spavao. Uspravio sam se i video sam Sakona ispred mene, tada sam mu se obratio.
E, izvini što sam se uspavao. Mora da sam bio mnogo umoran. Ko je ono bio, s kim si pričao?

Gledajuci u novog shiobia koji je tek pristigao u kamp, dok je tako malo razgovarao sa Sakonom,
u jednom trenutku se samo pozdravio sa njim i otisao u nepoznatom pravcu mahajuci Sakonu, na
sta je i Sakon mahnuo njemu nekoliko puta. Nakon par minuta provedenih u samoci, Shigeru se probudio
te obratio Sakonu, pogledavsi ga Sakon se nasmesi te rece.

Pa izgleda da je on neki novi lik u kampu, zapravo i ja sam ga sada prvi put upoznao, mislim da mu je ime,
Kan-Kane-Kanehira ili tako nesto? Nisam bas sasvim siguran? Usput kako si ti spavao?

Upitajuci ga to, pruzio je desnu ruku te potom uze sok iz kese, vreme poce da se menja u trenutku, neki hladan
vetric koji je duvao je svakog casa postajao sve jaci i jaci, Pogledajuci na trenutak u Shigerua, na kratko je pogleda
u sok koji se nalazio u kesi, pruzivsi ruku uzeo je sok i bacio ga ka Shigeru, govoreci.

Evo izvoli malo soka, mislim da ce ti prijati, ah da imam i neke grickalice ovde zelis li?

Rekavsi to, primakao je kesu izmedju njega i Shigerua uzimajuci malo cokolade iz kese, uze gricnu
malo a potom otpi sok i na kraju se opusti tako sto je legao na ledja posmatrajuci divne oblake. Gledajuci
tako u nebo svo vreme, hladan vetar koji je duvao njemu nista nije smetao, prebaci pogled na kratko u Shigerua
cekajuci ga da kaze sta ima.

*Setao sam i ugledao dva chunina kako pricaju*

*Bili su nekako kul jer su chunini*

,,I ja bih isto voleo da budem chunin'',rekoh dok sam prolazio.

*Jednog dana cu valjda uspeti*

*Nastavio sam sa svojom setnjom i samo prosao pored njih*

Još uvek sam bio pospan, nemam pojma koliko dugo sam spavao. Nisam se potpuno razbudio, morao sam da se protegnem jer sam sav bio ukočen a rame mi je malo i utrnulo. Uhvatio sam se za isto i malo sam ga masirao. Dok sam se time pozabavio tada mi je Sakon pričao o toj osobi koja je ovde bila. Ja sam mu govorio masirajući svoje rame.
Novi ninja po imenu Kanehira, zanimljivo. Pa dremka je bila dobra, u stvari odlična. Samo je problem što mi je utrnulo rame, to je sve.
Osećao sam kao da je postajalo sve hladnije. Na svakih par minuta bi dunuo neki jači vetar od prethodnog. Još samo mi to fali, da se prehladim. Nadam se da mi se neće rame ukočiti od ove hladnoće. Ispravio sam glavu i video sam Sakona koji je iz kese koja se nalazila pored njega izvadio jedan sok i bacio ga je ka meni. Malo mi je prošlo rame pa kako sam sklonio ruku sa istog uhvatio sok koji mi je Sakon bacio. Uh, bilo bi dobro da se malo okrepim.
Hvala, naravno da želim. Moram da malo povratim snagu.
Tada je Sakon primakao kesu koja je bila ispred njega između nas dvojice pa sam se poslužio čokoladom i onda sam rekao sa blago razvučenim osmehom.
Čokolada je odlična.

Dok je grickao svoju cokoladu i pio sok, posmatrao je svo vreme nebo, ne znajuci vise sta da radi,
na svakih dva minuta bi prebacio pogled ka Shigeru, pa opet ka nebu i sve tako redom. Vreme je
svakog trenutka prolazilo sve brze i brze hladan vetar koji je harao ovim delom kampa, bi se poceo
smanjivati davajuci lep i prijatan osecaj. U tom trenutku ispred Sakon i Shigerua pojavi se jedan mlad
covek koji donosi pisma Sakonu i cuva mu kucu kada je na misiji ili negde daleko od kampa, pogledajuci
u njega, Sakon namrsti svoj pogled i ozbljnim licem ga upita.

Sta ti radis ovde? Da li se nesto desilo?

--Pa zapravo, dobio sam pismo jedno, u kome lord obavestava tebe i tvog prijatelja Shigerua da se pojavite
pred kapijom njegovom.--

Staaa kog, zasto? Zbog cega?

--Zao mi je, zaista ne znam detalje, ja sam preneo sve sto sam imao. Dovidjenja.

Nakon sto je Sakonov pomocnik otisao, Sakon se poceska po glavi govoreci.

Pa divno, sta li je sada u pitanju? U svakom slucaju. Shigeru! Hajde nemamo vremena za glupo leskarenje sada,
pokrenimo se.

Nakon sto je to rekao, ustao je sa zemlje ostavljajuci i sok i grickalice na zemlju, i zaputi se malo
brzim korakom nego ranije ka ulicama kampa. Dok je hodao na izrazu bi mu mogao biti zacudjen
izraz lica.

Odmor je bio odličan, jeli smo grickalice i pili sok, prava uživancija. Vetar, iako je još uvek duvao je polako gubio svoju hladnoću. Prijatno je bilo vreme, iz sedećeg položaja sam prešao u ležeći i stavio sam ruke ispod glave. Pogledom sa lutao po nebu i posmatrao sam oblake, bilo je mirno, tiho i lepo. Prošlo je nekoliko minuta, odjednom, tišinu su mi prekinuli neki koraci koje sam čuo u daljini, sve više i više su nam se približavali. Pogledao sam i iz daljine nisam mogao dobro da vidim ko je to bio, a kada nam se konačno približio video sam mu lice, nisam prepoznao tu osobu, bila je nepoznata. Tada sam se uspravio i pogledao sam u Sakona, njegov pogled mi je govorio da ga poznaje.
Popričali su na kratko i saznao sam da je prema rečima te osobe stiglo jedno pismo upućeno Sakonu i meni. Meni? Zašto baš meni? Pitao sam se ko ga je poslao a onda sam prema rečima te osobe saznao da je to pismo poslao lord kampa.
Nakon što je preneo tu poruku ta osoba je krenula nazad, a ja sam odjednom izgubio mir. Zamislio sam se na trenutak i pitao sam se o čemu se radi. Jedino što sam znao je to da trebamo da se nađemo kod kapije lorda kampa i ništa više. Sakon je brzo promenio izraz na svome licu, tada sam shvatio da je nešto ozbiljno. Tek nakon njegovih reči brzo sam ustao i rekao.
U redu, idemo.
Sada sam se uozbiljio i sa velikom dozom nestrpljenja pitao sam Sakona.
O čemu se radi?

Kicuki je setao sumom kad je naletio na jedan veliki i cudni kamen.
Kamen je bio u obliku vuka bio je cudan.
Bijo je jako visok i sirok.
Kicuki mu se priblizio i napravio krug oko njega ne bili nasao nesto.
No tamo nije bilo niceka.
Posto nije bilo nicega kucuki se okrene i nastavi dalje.