Naruto Ninja Way 2022

Pet Sep 27, 2019 8:51 pm

Takmicenje u pisanju na temu ,,Put jednog shinobija.''

*Tema trazi da se u nekoj formi koju odaberete posvetite zivotnom pricom nekog fiktivnog lika i njegovim dodirom sa shinobi svetom ne bi li ste citaocu docarali sta to zapravo znaci biti shinobi i ziveti u takvom svetu.

Nagrade su raspisane za sve ucesnike po 50 tokena, a za prva 3 mesta idu dodatnih 150, 100, 50 i po licna tehnika.

Takmicenje traje do nedelje uvece, kada ce se doneti rang lista. Jos jednom se ponavlja da drugih ogranicenja u duzini i obliku u kom to treba da bude prezentovano nema.

Reci: 139

Pet Sep 27, 2019 9:22 pm

"Put jednog Shobija"

Ovo je prica o jednom shinobiju koji je pokazao svetu sta znaci pratiti svoj put nindze.
Pre mnogo godina rodilo se jedno dete sa belom kosom u selu Kestena. U tom selu ima jedna legenda o detetu sa belom kosom koje ce jednog dana spasiti celo selo. Kada je odraslo reklo je ispred celog sela "Ne verujem u prorocanstva, niti u to da cu ja spasiti svoje selo, ali znam da cu to mozda i uspeti kada postanem odlican shinobi". Napustio je selo i otisao u avanturu u kojoj zeli da pronadje nekog da ga nauci da postane odlican shinobi. Prosle su godine od kada je krenuo u avanturu, prolazio je kroz mnoga sela i nije mogao da nadje pravu osobu koja bi mogla da ga trenira. Kada je dosao do jednog sela u njrmu je upoznao jednu osobu koja se zvala Kotetsu. Kotetsu je bio izvrstan ninja koji je ucestvovao u nekoliko velikih ratova. Kada je pitao Kotetsua da mu bude ucitelj, Kotetsu mu je rekao "Ako zelis da ti budem ucitelj moras prvo da se predstavis, ne bih da treniram nekog komr nr znam ni ime. Decko, odakle dolazis?". Odgovorimu on sa velikim osmehom preko celog lica "Ja sam Juu, dolazim iz sela Kestena". Kotetsu je od tada poceo da trenira Juu-a, te ga jednog dana upita sta ce da uradi kad postane izvrstan shinobi. Juu mu je odgovorio "Zelim da stitim svojr selo, za to jedino i zivim, mozete mi reci bilo sta za to, ali to je ipak moj put i niko ga nece promeniti. Za veoma kratko vreme je Juu naucio mnogo tehnika te odlucio da se vrati nazad u svoje selo. Kada je odlazio sensei mu je rekao "Kada stignes na svoje odrediste zaplakaces i shvatices ko je krivac". Juu se nije osvrtao na reci njegovog senseia te je samo krenuo na put. Nakon godinu dana je konacno stigao do sela Kestena, medjutim, kada ga je ugledao zaplakao je i pao na pod. Dok je klecao na podu razdrao se iz sve snage "Sensei, zasto si ga unistio? Samo sam hteo da ga zastitim, nisi morao ovo da uradis. Sensei se pojavio iza njega, te mu rece" Ako zelis da budes shinobi moras biti spreman na veliku zrtvu". Iz rusevina sela je izasao Juu-ov mladji brat. Juu je prestao sa plakanjem, poceo je da se smeje te rekao svom mladjem bratu "Umrecu nasmejan, ako me se ikad setis zelim da me se setis nasmejanog", kunai je zabo se u srce i umro na mestu.
Dakle, da bi bio shinobi moras da budes spreman na veliku zrtvu i na to da mozes da umres u svakom trenutku. Zato nemoj nikad spustiti svoj gard i zivi zivot neustrasivog shinobija.
Kraj

Sub Sep 28, 2019 11:48 am

Godišnje doba :Proleće || Godina : 988 PK:

Godišnje doba :Proleće || Godina : 998 PK:

Reci: 944

Sub Sep 28, 2019 3:41 pm

* Trava se pomerala,bilo je pohladno. Tri shinobija nalazila su se na i oko drvenih stubova na centru livade, blizu spomenika Palih ratnika, cekali su nadredjenog.
Nakon duzeg perioda ispred njih iz sume koja okruzuje livadu pojavljuje se smedj sinobi sa dredovima, prilazi im i pretstavlja se:
- Izvinjavam se sto ste me cekali, ja sam Hashira, radujem se nasem druzenju time devet.
par trenutaka je vladala tisina, onda su sinobiji ispred Hashire poceli da pricaju medjusobno, ignorisuci ga.
H: Ignorisete me? glasno izgovoreci presekao je njihov zagor. Pa to je vec bezobrazluk!
Ti gore ridji sto sedis na stubu, posto si zapoceo ovaj bezobrazluk pretstavi se. izhovorio je tako sto je postepeno spustao ton.
Decak se nasmesio nevino pa se pretstavio sa zadoboljstvom:
- Zovem se shinko, Drago mi je sto se upoznajemo Hashira sensei.
H: Shinko zasto si me izignorisao i zaboceo bezobrazluk?
S: zato sto ste nas ostavili da cekamo, a i zanimala me je vasa reakcija.
H: Hm, nego da predjemo na stvar, prestavicete mi se i reci mi vase plankve za buducnost, ciljeve... kada si se vec prestavio mogao bi samo da nastavis Shinko.
S: moji planovi za buducnost, napravio je kratku pauzu i razmislio, pa da se borim i stitim svoju porodicu, sve one do kojih mi je stalo. pomislio je: naravno i da ksnujem porodicu kada budem spreman za to.
H: Sledeci, prestavi se, ti levo...

* Izmedju stena na vodenoj povrsini, opkoljen razbojnicima nalazio se Shinko, odvojen od svog tima, stvara gustu maglu, baca surikene i kunaije na razbojnike, oseca neku nelagodu u vazduhu, istu onu koju je osecao na treningu pre par godina kada se takmicio sa ostalim geninima njegove generacije. usao je u vodu i prisetio se tog dogadjaja. Tada im je zadatak bio da pogode deset meta i izbegnu neki napad, on je tada dao sve od sebe, pogodio pet meta i izbegao napad koji je isao ka njemu,kada je magla nestala, prvo je video svoje rezultate pa se osvrnuo oko sebe, video je one koji nisu uspeli da zavrse zadatak i one koji su ga uradili savrseno. Izasao je iz vode, magla se rascistila, uspeo je da pogodi sve razbojnike, poslao je vodenog zmaja na one koji su bili ranjeni, okrenuo se i nastavio dalje sa izvrsavanjem svoje misije.

* Shinko se nalazio u grupi shinobija koja je imala zadatak da izvrse atentat na bitnu kariku iz sela koje je bilo u losim odnosima sa njegovim. Kada su izvrsili Atentat nasli su se u nezgodnoj poziciji, bili su brojcano nadjacani, trazili su nacin da izbegnu "kosu", da nebi svi bili pokoseni, neko je morao da ostane i da kupi malo vremena, taj zadatak je prihvatio tim devet. Njih cetvoro su se borili svim snagama,Shinko nijednog casa nije posustao,borio se za svoje selo i saborce, Tim devet je uspeo da kupi pola sata svojim sablrcima, sto je bilo dovoljno da izvuku zivu glavu, a niko nije prosao pored tima devet, sve dok nisu vrane poletele i ispustile na zemlju crne ruze, a poslednje shinkove misli su bile u vezi njegove porodice,stavio je ruku na sat sa slikama njemu najblizih, pogledao u clanove svog tima, video je u kakvom su stanju, pustio suzu i uputio se ka nebesima.

Reci: 540

Pet Okt 04, 2019 11:16 pm

Vekovima, krv ninji je natapala tlo, bojila ga krvavo crvenom bojom. Bistre reke bi se brzo zamucivale istom, gustom tecnoscu. Vekovima, borbe za nadmoc, bogatstvo, teritoriju su se vodile na svakom koraku zemlje kojom je sada koracao. Vekovima, ljudi nisu mogli da vide nista sto je bilo van njihove koristi. Bili su bahati, pohlepni. Zeleli su sve za sebe, bez obzira na to koliko ce se neduzne ljudske krvi prosuti. Ratnici bi odlazili i hrabrbo se boreli, davali svoje zivote, ne bi li zastitili svoju zemlju, dok bi rukovodje to koristile kako bi se obogatile i proslavile. Ljudi poput tih su jednostavno bili nesto cega se Damon izistinski gnusao. Iako je bio samo jedan piun u ovoj igri, nije tek tako radio ono sto bi mu naredili. Damon je znao da piun moze biti i najnebtnija figura na ovoj tabli zivota, ali isto tako i najvaznija. Pijun je bio taj koji bi se sa dovoljno hrabrosti malim koracima uspevao odvuci do samog kraja, i postati najvaznija figura na tabli.

Jos kao dete je spoznao sta je rat. Razumeo ga je. Shvatao je zasto se ratuje i koje su posledice koje on donosi. Rat je shvatao kao nesto uzasno sto donosi nista drugo osim razaranja, unistavanja, ubijanja, prosipanja nevine krvi. Nije video svrhu rata, bar ne svrhu ljudi koji su bez premca slusali ono sto su im vojskovodje govorile sa bezbedne udaljenosti. Tada je poceo da shvata sta je to dobro sto je rat donosio. Ali, ne nesto dobro sto je donosilo njemu ili bilo kom drugom obicnom coveku ili seljaku, vec ljudima na visim pozicijama. Damon je odrastao kroz borbe i sve vise i vise uvidjao koristi vojskovodja. Jedne veceri, kada je Damon vec dovoljno odrastao, ojacao i postao jedan od najznacajnijih pijuna na tabli, shvatio je da je igri koju su vojskovodje vodile kraj. Stigao je do kraja njihove table i postao najznacajnija figura.

Hladno kisovito vece, nakon teske borbe i dosta zrtava, Damon je video kao pravu priliku da svoj dugo ocekivani plan sprovede u delo. Koracajuci po kisi od svog satora i iduci prema satoru gde su bili vojskovodje, razmisljao je da li je to sto zeli da uradi ispravno. Ko je on bio da bi sudio o tome da li je necije ponasanje za kaznjavanje ili ne? Da li je on taj koji treba da ubije sedam ljudi na vrhovnim cinima kako bi izvrsio drzavni udar i preuzeo celu naciju pod svoje? Usavsi u poveci sator u kom su oni bili, video ih je kako jedu velike kolicne hrane, uzimaju litre i litre vina, piju i smeju se iako je danas na bojnom polju pao veliki broj njegovih ratnika. Rade to iako ce se ova bitka sutra nastaviti i verovatno ce svi poginuti osim njih. U Damonovoj glavi vise nije bilo dvoumljenja. Bes je ovladao njime. Sve sto je zeleo je da ubije svu sedmoricu i oseti kako mu se njihova krv sliva niz ruke.

#card243

Korenje je izletalo iz zemlje i uhvatilo sve vojskovodje pred njim. Glasno su vikali i svi vojnici su se brzo skupili i posmatrali ono sto se desava. Damon uze jedno koplje i zabode ga u zemlju, a zatim pridje prvom vojskovodji i snazno mu stegnu vrat, te izvadi grkljan i dopusti da njegova glava padne sa njihovih ramena na zemlju. Damon je drzao grkljan u desnoj ruci, dok je levom rukom uzeo glavu i zaboo je na koplje pred njim, a potom i u otovorena usta ubacio grkljan koji je do sada drzao u ruci. Krv mu se slivala niz ruke, uzivao je. Ostale vojskovodje ga nazvase monstrumom, ubicom, ali pre nego sto su stigli da dovrse svoje reci, Damon je sa svima uradio kao i sa prvim. Izneo je koplje sa svim glavama na njemu pred ratnike i rekao:

"Mislim da svi znate kako je bilo dok su oni bili na vlasti. Bogatili su se i uzivali dok se krv nase brace, nasih oceva, nasih prijatelja prolivala. Stajali su mirno i slali nase ljude u sigurnu smrt bez trunke grize savesti. Od ove veceri, jedini vodja cu biti ja. Ali ja necu stajati iza vas i slati vas u smrt. Ovo je rat iz kojeg mi necemo izvuci zive glave, ja vas necu lagati. Ali necu ni stajati na bezbednoj distanci i govoriti. Boricu se rame uz rame sa vama kao jednak. Dajem vam mogucnost izbora. Ili stanite i borite se rame uz rame sa mnom, ili odustanite i zivite do kraja svoje zivote noseci zivote ovih ljudi na svojoj dusi."

Uz Damona ostade sva vojska. Cela vojska je imala poverenje u njega. Damon je klimnuo glavom. Njegova teorija i sve ono o cemu je on kao mali razmisljao je bila tacna. Jutro je brzo svanulo, a Damon je vec spreman stajao pred svojom skromnom vojskom, gledajuci kako ispred njega naizlazi oko deset puta mocnija i brojcano jaca vojska.

"Znam da ovo znate, ali ove reci se moraju reci. Bice upisane u istoriji. Odlazimo da se ne vratimo."

Rece Damon te uze svoje oruzije i mirnim korakom uz pratnju vojnog odreda odseta u dugu, iscrpljujuci hrabru borbu, koju je na kraju, kao i svi ostali, zavrsio smrcu. Svoje poslednje trenutke, svoje poslednje udahe vazduha je upotrebio da u sebi kaze sebi poslednje reci:

"Mozda moj put nije najispiravniji, ali je iz mog vidjenja bio jedina pravda. Rat ne donosi nista osim smrti i razaranja, tako da je moj put bio pogresan. Pravi put je put mira. To je jedini pravi put kojim Shinobi treba koracati. Nadam se da ces ti sine moj, predvoditi novu generaciju ljudi koja ce ovo uvideti, pre nego sto budu slabi, kao sto sam ja sada..."

Svoje poslednje misli uputi svom sinu, a onda zaklopi oci i doceka smrt rasirenih ruku.

Reci: 1048

Ned Okt 06, 2019 7:30 pm

Put jednog shinobija:

"Jednom davno cetristo godina unazad u svetu je vladao nemir. Tri zaracene strane su se borile medjusobno. Dok se jedan shinobi najjace strane isticao u svakom pogledu.Zvao se Rodzu sustejner. Kao mali rodjen je u tada jedinom naseljenom mestu Konohi, koja je u trenutku zaceca njegove nindza karijere krenula da se raspada, tako da je Rodzu kada se susreo sa maskiranim covekom na sred sela napravio haos nakon cega je video u ocima prvi put neciju smrt. Nakon posto je pusten iz zatvora otisao u svet i zastekavsi se u pecinu camio je tamo 7 citavih godina ziveci normalan zivot. Tada je stigao ispred njegove pecine ne poznati nindza koji ce ga povesti u buduce selo Oblaka. U veoma brzom periodu je prosao kroz svakakve tumbulencije gde je nakon dobrih godnu dana stigao sa Inemuriem do sela gde je zaceo njegov novi zivot. Koji nece trajati jos dugo. Stigao je do pozicije Anbua kada je krenuo u lov na repatu zver, mozda najveca greska citavog sela Oblaka i njega samog. Otivsi sa Miantom i Spikom na lov kao prijatelji, Minato je dao Rodzuu kunai na kog je mogao da se teleportuje svakog casa. Nakon zapecacene zveri Rodzu je otisao sa svojim sugradjanima u ulicu A1 gde se borio sa robotima, ali to je bio kraj. Jendog trenutka iznad njih su se stvorili pripadnici Konohe koji su napali velikase Oblaka, posle drugog napada su svi pali i umrli.
Rodzu kao najveci sustejner umire bez ijednog ubistva i neubivsi Alucarda. Neka ti je laka zemlja!"

Turnir u pisanju 8ace5d6f16c416e0b179f6d881686558

Turnir u pisanju 8ace5d6f16c416e0b179f6d881686558

Pon Okt 07, 2019 1:35 am

Azuma: Nekada se jednostavno istorija ponavlja

Nestrpljenje je raslo, taj osećaj neizvesnosti i podivljalih atoma u vazduhu koji su se rotirali oko mača je činio da sve bude gore, dve vojske, dva različita verovanja, dva brata, dva različita načina a isti cilj, znalo se šta sledi iz svega ovoga. Rat, pobesneli rat koji je bio ništa više od bratoubilačkog rata koji je započet onog trenutka kada je Indra uperio svoj mač ka Asuri ne ostavljajući mu izbora nego da načini potpuno istu stvar kao i on, samo iz različitih ciljeva. Nije se imalo vremena misliti o bilo čemu, preživeće samo onaj koji će stojati i dalje a svakako su stajali. Njihov stav je odjekivao godinama pa sada čak i vekovima stvarajući pljunuti odraz na svoje potomke koji su nastavili istu tradiciju neprestanog petovekovnog ratovanja među braćom. Odjek je bio glasan, veličina svetskih razmera koja je balans moći mogla da uništi ako sve pođe po zlu. Njihova borba beše strašna i surova, vodeći ratove vekovima Indra i Asura su pokrenuli nešto što će trajati poprilično dugo vremena a čak i sada nakon pet stotina godina tradicija koja se nastavljala beše sveža, niko iz dve vojske nije bio ravnodušan. Verovali su da se bore za veće dobro, da svet konačno dođe do stadijuma mira, koji nikada nije imao, pre Kaguje je rat bio a posle nje je takođe rat bio. Zato je i sve puklo, svima je bilo dosta te su želeli taj mir bez obzira na kakav način ga dobili. Jedna strana je verovala da moć može sve, druga je verovala u moć ljubavi i prijateljstva, tu se sve prelomilo, različita mišljenja su se suprotstavila i nesloga je pala među njima i konačno je udar došao. Ne govori se džabe 'Nema rata dok ne udari brat na brata', a baš se to i obistinilo. Mač uperen u Asuru je prouzrokovao da se isti taj mač u horizonstali i sa oštricom ka mlađem bratu održi kroz vekove, taj trenutak je označavao početak borbe. Svi su se digli, dve strane, dve vojske, brat na brata, jedan ojačan čistom egoističnom moći a drugi ojačan moćima prijateljstva i podrške kao i svojih veština. Tako je i Indra pao, ali samo on, njegovo verovanje i tradicija se održala i nastavila da živi kroz njegove potomke oblikovane u Uchiha klan što isto važi i za Asuru koji je propovedao ljubav i prijateljstvo iz kojeg je nastao Senju klan, pravi Yin-Yang, razdvojeni, suprotni, svako za sebe a ipak spojeni kroz oca, Mudraca šest puteva i svojih potomaka koji su vodili nemilosrdnu borbu da dobiju moć koja će im dati ono što su verovali da će dobiti, a prevarili su se, samo su stvarali što više žrtava. Večni rat je buktao sve jače, plamen je bio sve vreliji, gledali su kako će voditi borbu započetu pre pola milenijuma, da li će to uraditi u duhu Indre i Asure ili će na potpuno novi način to učiniti ili će primirje među braćom zavladati, nikad se nije znalo a samo se cilj imao u glavi. Tokom tih pet vekova gromovi i plamenovi rata su bivali sve jači i jači bez ikakvog pitanja o tome kako će se sve završiti a završetak, završetak još nije bio u planu, samo borba je bila u njihovim umovima i srcima, najviše za Uchihe koji su toliko žudeli za moći da su namerno svoje najbliže ubijali samo kako bi otključali taj večni kaleidoskop šaringan. Tolika je opsesija bila da su se u jednoj tački u prošlosti dve vojske pripremale da izvrše masivni napad među sobom, borba na život i smrt što je dovelo do trenutka kada je Mamoru Senju Azumin predak odlučio da se suprotstavi Uchihama uprkos tome što nisu htele da vekovnu borbu konačno okončaju, ne. Mamoruova naivnost dovela je do toga misleći da ipak on može nešto učiniti mirnim putem, pregovorima, ali se prevario. Time se nastavio točak borbe koji je naizgled prestao da se vrti a samo je usporio krećući se dalje sve dok se ne vrati na dosadašnju brzinu okretanja.
Stajali su svi u redu čekajući taj trenutak da iskorače, njegov mač poče snažno da svetli od jačine njegove čakre dok su se svi dali u juriš čim se neprijatelj pojavio. Sevale su munje, gromovi pržili, oluja je besnela, plamenovi su goreli, dok je teren polako gubio svoj oblik od silnih udara koji su dolazili sa obe strane,mučki su se borili i nijedna strana nije htela odustati sve dok poslednji ne padne. Sudar dve vojske kao dve reke je načinio ogromnu štetu pogotovo sa elementarnim napadima dok se cela oblast osećala kao da su je strefile različite prirodne nepogode, to je bila borba epskih razmera. U toj borbi većina je izgubila svoj život a ostali koji su preživeli su se nakon borbe, koja nije uradila ništa korisno sem što je oduzela toliko života, vratili svako na svoju stranu i namnožili se stvarajući još žrtava na koje će bratoubilački rat imati efekata. Sa ljutnjom u očima i veoma bistrim umom Azuma je zamišljao svaki detalj te borbe i te priče dok je čitao na 20 godina starom spisu šta se izdešavalo sve a imalo je još dosta toga, ovo je bio samo jedan deo koji je upio pored ostalih delova koje je iščitao i takođe upio za ove njegove 22 godine, lampa koja mu je bila jedino svetlo da čita mu je osvetljavala njegovo tmurno i skriveno u tami lice. Na ulazu beše stajao jedan čovek nepoznatog porekla sa maskom koji je svojim stavom izgledao da Azumu mora upozoriti da je njegovo vreme došlo. Prekinuvši dalje čitanje on je vratio spis u knjizi hronika Senju klana, svojom šakom je istu zatvorio vrativši je na drvenu policu koja se nalazila do njega sa ostalim spisima koje je Senju loza čuvala, još od Asurinog vremena gde je pisalo poreklo njihovih porodica vodeći ih čak do same Kaguje. U tmini nepoznate prostorije na nepoznatom terenu ta nepoznata osoba je stajala i dalje dok je svetlost dopirala do najudaljenijih uglova te prostorije. Lampa bi ugašena u tom trenu, a razgovor između njih je tada nakon te kratke tišine započeo.
- Možete krenuti kad god želite, jeste li spremni?
- kratka tišina prođe u tom trenutku, kratak kontakt očima beše načinjen pre nego što izgovori - Da, spreman sam.
- Znate šta to znači, zar ne? Njih više nema, prepušteni ste sami sebi baš kako ste i želeli.
- glas se ispuni naređivačkim i ozbiljnim tonom - Ne govori to, znam veoma dobro šta sam odlučio, oni će živeti mirnim i povučenim životom a ja ću nastaviti tamo gde su oni stali nadajući se najboljem ishodu.
- klimnuvši glavom je potvrđivao njegove reči, pogled beše skoncentrisan na zemlju - Da, moj posao je ovde gotov. Da li će nam se ikada naši putevi ponovo ukrstiti?
- mali osmeh koji je izgledao da je nada bila prisutna u istom se pojavio na njegovom polutamnom licu - Nikad se ne zna, dobri moj Haru. - tišina se u trenutku oformi na nekoliko sekundi - Pa, vreme je da krenem dalje.
Maska beše pored njega na stolu, bela. Njegova glava načini malo okret ka njoj, svojom šakom dosegne do nje i potom je postavi na svom licu. I sam je izgledao spreman, u skrivenim očima se nije moglo videti ali ta aura spremnosti je preplavila pola prostorije, ubeđujući misterioznog maskiranog čoveka da je vreme. Zakoračivši korak napred, ta osoba se okrenu i nestade, Azuma ga je u tom svetlosnom putu iza tih vrata pratio u toj svetlosti postavši silueta dok su se nekoliko krilatih stvorenja u toj svetlosti fokusirali na jedno mesto, na Azuminoj ruci i polako svoj let usporavale sve dok se nisu dočekale na tom mestu. U toj svetlosti tih par prisutnih silueta nestaše.
Sećao se tih trenutaka kada je odlučio da svoj život i sudbinu uzme u svoje ruke. Baš taj početak ga je doveo tamo gde je sada dospeo, na ratištu vodeći beskrajnu borbu kojoj izgleda nema kraja. Tokom njegovog života je svojim potomcima stalno govorio o toj borbi da ako on zakaže kao što je njegov predak da oni nastave ali na bolji način sve dok se taj cilj ne ostvari pa makar to bilo za narednih 100 godina ili više. On se mučio, trudio da nešto postigne kako bi savez sa Uchihama bio sklopljen ali je na kraju sve dovelo do toga da svako na svakoga položi mač i stvorila se situacija u kakvoj se Mamoru našao. Usavršavao se tokom svog života, stario je, stvarao potomke i živeo je do dana kada je shvatio da ako nešto ne uspe da to poveri budućim generacijama koje će nastaviti i biti bolji nego njihovi preci. Stanje se zahuktavalo, on je bio među prvima u borbenim redovima, na suprotnoj strani su ih čekali njihovi neprijatelji, Uchihe, bilo je vreme da dođe do borbe. Uz gromoglasan juriš Azuma se probijao vodeći jedanaestoricu njegovih vojnika čija je glavna tačka bila sam vođa koji je bio okružen svojim borcima. Uz munjevito koplje koje su njih dvanaest shinobija stvorili jedan deo Uchiha shinobija je bio probijen i otvorio se centar sa vođom kog je Azuma lično svojim munjevitim kopljem pogodio i na licu mesta ubio. Ubijajući glavu Azuma je Uchihama načinio jaku štetu gde su Uchihe izgubile svog vojskovođu što je dovelo do pada njihovog morala te su Senjui svim silama navalili i pobili sve Uchihe. U žaru borbe nakon pada vođe Uchiha oni koji su ga čuvali su nasrnuli na svu dvanaestoricu koji su svi odreda poginuli, time je Azuma odlučio ishod bitke nadajući se da će biti poslednja. Iako je znao da greši, buduće generacije će biti u stanju da skončaju rat koji traje više vekova na drugačiji način, verovao je u to dok su njegove oči gubile svetlost života.

Reci: 1802

Sre Okt 09, 2019 9:51 am

Put jednog Shinobija

Prica:

Reci: 2820

Sre Okt 09, 2019 8:02 pm

Put jednog shinobija

Mali decak po imenu Naruto Uzumaki je bio rodjen, dok je trajao Veliki Svetski rat, u kom su se njegov otac, Minato Namikaze, i ostale ninje borile protiv devetorepe zveri. Zver je pozvao Minatov ucenik, Obito Uchiha, iz osvete nad Minatom i celom Konohom. Minato uspeva da pobedi repatu zver ali biva mrtav, pola zveri pecati u sebe i pola u svoga sina Naruta. U ratu Naruto ostaje bez majke Kushine i oca Minata, te se niko ne stara o njemu i ide svojim ninja putem. Bio je sam, svi su ga mrzeli u selu zbog zveri u sebi. Ljudi su ga se bojali, voleo je da pravi nestasluke po Konohi i zbog toga ga je njegov ucitelj Iruka grdio. Iruka se jedino brinuo o njemu, Naruto je kroz odrastanje u akademiji je bio po ko zna koji put, zato sto je padao zavrsne ispite. Jedne skolske akademske godine, ucitelj Mizuka ga je pitao da ukrade svitak u kome su se nalazile zabranjene tehnike. Naruto je to naravno ukrao, te je krenuo da preda Mizuki, usput je video tehniku klona senki. Iruka je cuo za to, te krenuo prema mestu gde su se trebali Naruto i Mizuka naci. Iruka je dosao i pocela je borba izmedju Mizuka protiv Naruta i Iruke. Mizuka je poceo lagati, da bi mu Naruto dao sveti svitak. Naruto mu nije poverovao i Mizuka ga je gadjao surikenom, te je Iruka skocio i spasio ga. Naruto bi se naljutio, te bi uradio prvi put multi shadow clone jutsu i polozio kasnije akademiju i dobio svoju traku. Naruto je upao u tim 7 sa Saskeom i Saradom, uz ucitelja Kakashija.Tim 7 je polozio ispit i naucio sta je timsi rad, posebno Naruto. Naruto je radio misije i sve ostalo sa timom 7, da bi na kraju stigao do chunin ispita. Naruto bi se borio i pobedio dve borbe uz dosta truda, medjuvremeno Orochimaru napada selo, te ubija treceg hokagea. Naruto biva dosta tuzan, pretrpljava to i nastavlja daljni ninja put. Nakon vremena jedino je Naruto ostao genin, a svi polozili za chunina, a neki i za Jounina. Naruto pretrpljava jos jednu tragediju u kojoj je Saske pobegao iz sela iduci prema Orochimaru. Naruto ide da ga spasi i ide sa njegovim timom za njima. Naruto posle duzeg vremena odlazi sa Dzerajom da trenira, gde je nacuio i razvio rasengan. Usput su sreli Tsunade koja je postala kasnije peti hokage i Naruto se sreo sa Saskeom, Itachijem i Kisameom. Saske je izgubio od Itachia jer je slab, a onda posle beze od Dzeraje i njegove snage. Naruto je tako odrastao i radio misije, u njihov tim je usao Sai i umesto Kakashija Yamato. Naruto je isao po svetu radeci razne misije i jos svasta nesto. Dosao je Veliki Ninja Rat u kome su se borili protiv Madare, Obita i desetorepe zveri. Saske se vraca u selo i idu zajedno u borbu. Naruto dobija moc svih devetorepih zveri i ima sage mod, dok Saske dobija rinnengan i medjuvremenu je dobio mangekyou sharingan. Oni zajedno uspevaju da dobiju Madaru, Obita i kasnije Kaguyu koja se pojavila. Naruto posle toga se borio protiv Saske-a gde su obojica izgubili ruke, Naruto je pridobio novu, a Saske nije hteo. Naruto se ozenio sa Hinatom, rodio sina Boruta i cerku Hinatu i postaje Hokage. Tu nastavlja svoj zivot kroz razne borbe i jos svasta nesto. Tu je Naruto pokazao svoj ninja put.

Čet Okt 10, 2019 1:04 am

Svaki shinobi bira svoj put. Ti putevi mogu imati prilicno jasne razlike. Uz dve razlicite price, pokazacu vam do koje mere se njihovi zivoti mogu razlikovati i koje su im slicnosti.

Prva prica

Akushi Kyuto bio je rodjen u porodici shinobija. Oni su ga ucili o tome kakav je njihov zivot. Sta je moralno, a sta nije po njihovom misljenju. Kyuto je bio poslusan. Sledio je njihove korake. Napredovao je, kako kao shinobi, tako i kao covek. Njegovi roditelji nisu bili uvek tu za njega, sa vremena na vreme isli su na misije koje su ih odvajale. On nije znao previse o tim misijama. No ono sto je znao jeste da povratak njegovih roditelja nije bio siguran. Nikada. Ono cemu su shinobiji takodje uceni jeste da nema mesta za emocije. Emocije ih mogu kostati zivota. Mnogi se toga ipak ne pridrzavaju do trenutka gde je to neophodno. Veruju u drugaciju ideologiju. Jedan od njih bio je i Kyuto. Kada se odsustvo njegovih roditelja oduzi, hvatao ga je strah. Nekada ga je prolazila jeza. No koliko god vremena proslo, oni su mu se uvek vracali. Cesto ne istovremeno. Pomogli su u njegovom odrastanju. Zahvaljujuci njegovoj samoci, takodje je bio spreman i u kucnim poslovima. Cesto je sam usavrsavao tehnike na kojima je radio sa roditeljima. Nikada nije mnogo trazio od njih i nije im zamerao njihovo odsustvo. Razumeo ih je, ali mu svakako nije bilo svejedno. Godine su prolazile. Kyuto je upoznavao druge shinobije njegovih godina. Bilo koje poznanstvo nije uspelo da promeni njegovo srce. Pridrzavao se moralnih stvari i ignorisao sve sto nije prikladno raditi. Iako su to bile neke glupe decije smicalice, njega to nije zanimalo. Ignorisao ih je cak i kada bi ga zadirkivali da je kukavica. Vremenom, svakako od njih ce izabrati svoj shinobi put. Oni ce biti sastavljeni od krvi, patnje i uzasa. Da li je to zaista ono sto cini shinobija? Da li je zaista moralno ubijati kako bi stitili? To su pitanja koja je postavljao sebi. U nekim granicama je i znao odgovore. Sa druge strane, bio je dete. Njegovi odgovori bili su ograniceni njegovom zreloscu. Imao je jos dugacak put pred sobom.

Kazu da vecina shinobija ne zivi vise od trideset godina. Kyuto nije verovao u to. Njegovi roditelji su presli tridesete i bili zivi. Ono sto on nije shvatao tada u potpunosti, jeste to koliko su mu roditelji bili izvrsni i vesti. Uvideo je tu gresku u toku svog zivota. Cesto i nadareni shinobiji gube zivot. To se desilo i sa njegovom majkom kada je zapoceo rat izmedju dve teritorije. Jedna je naravno bila njihova, poznata kao Forento. Druga je ona koja je objavila iznenadni rat. Nemilosrdna Ganden teritorija koja je zelela da se prosiri. Obe strane imale su velike gubitke. Svirepi rat pokazao je sta ume. Smrt je tu njemu nista drugo do prirodne svakodnevnice. Cini se da Kyoto nije postavio bezvredno pitanje. "Da li je zaista moralno ubijati kako bi stitili". Ono sto je sigurno, jeste da nam je odbrana neophodna. Naravno da treba braniti ono sto je nase. Medjutim, protivnici koje ubijamo nisu zaista zeleli rat. Barem ne neki od njih. On se javlja zbog onih koji upravljaju teritorijom. Shinobiji imaju svoj dom i rade to sto rade kako bi bili placeni. Mnogi od njih su nasledili porodicni posao. Jasno je da veliki broj njih nije zainteresovan za prosirenje teritorije. No moral nije glavna tema ove price, te sami razmislite o odgovoru.

Kyotova majka dala je svoj zivot kako bi stitila mesto u kome se nalazi njen sin. Njen muz se borio sa istim motivom i prisustvovao je njenoj smrti. Njihova imena bila su nepoznata. Naravno da ga je smrt njegove zene pogodila. No nije imao vremena za tugu. Da ga je tuga u potpunosti obuzela i sam bi izgubio svoj zivot. Bes koji ne mozemo kontrolisati izazvan tugom shinobija moze odvesti samo u smrt. Cesto je prikazan kao pozitivna strana koja ce shinobiju povecati moc, a on ce njom poraziti sve pred sobom. To jednostavno nije istina i takvi prikazi nisu realni. Mozda ce neki od vas pomisliti kako ni shinobiji nisu realni. Necu ulaziti u to verujete li ili ne u ovu pricu. No zamislite realnog ratnika kakvog bi vi zamislili koji je besan. Da li je ce zaista da bude sposobniji? Nece. Iz tog razloga se ni Kyutov otac nije prepustao emocijama. Zbog toga je preziveo. Rat nije mario o vremenu. Odvijao se i po snaznoj kisi, sto je onima koji koriste tehnike vode davalo prednost. Neke je to odvelo u smrt, no morali su bili spremni na tako nesto. Ukoliko nisu na to racunali kad tad bi ih sacekala ista sudbina. Cak i oni koji su bili spremni na to gubili su zivote jer ih je kisa odvojila od jednakosti izmedju njih i protivnika. Necu ulaziti u detalje samog rata. Ipak je ovo kratka prica. O detaljima rata pisacu drugom prilikom. Vraticemo se na Kyotoa.

On je licno od svog oca cuo o smrti njegove majke. Obojica su propatila. Tuga ih je izjedala i razorila iznutra. Tada su mogli da se prepuste emocijama. Opasnost se svela na minimum. Hladan vetar duvao je u njihovim trenucima patnje i rashladjivao ih preko suza koje su se slivale sa njihovog lica. Poput povetarca koji nekog rasladi preko znoja u suncanom danu. Ubrzo, njegov otac je bio pozvan na misiju koja je trebala osigurati da su sve pretnje nestale zavrsetkom rata. Da li postoji sansa da se planira jos neki napad i slicno. Kyutovom ocu zivot shinobija nije ostavio previse vremena da tuguje. No ono sto radi bilo je od pomoci celoj njegovoj teritoriji. To je nacin zivota koji je on odabrao i zadovoljan je njime. Kyuto je takodje prebrodio najteze dane svog zivota. Nikada nisu zaboravili na to, ali jednostavno su morali nastaviti dalje. Kyoto se zapitao da li je zaista zeleo takav zivot. Da li je to njegov put shinobija ili je sledeo put svojih roditelja. Ipak, smatrao je da je kasno da odustane od njega. Dugo se usavrsavao da bi sada potpuno promenio zivot iz korena. Pritom je bio svestan da nikada nece moci da poprica sa majkom o tome, a ne zeli da izneveri njena ocekivanja.

Prolazile su godine. Forento je dostigao veci mir nego ikad. Kyuto je provodio vise vremena sa svojim ocem. Misija je bilo manje, samim tim su se smanjile i nagrade. Njega nije bilo briga za to. Njegov sin je takodje poceo da izvrsava svoje misije. One bi ga uglavnom odvajale od oca, jer su im misije razlicite tezine. Tako je svako isao svojim putem. Njegov otac jos uvek je bio iskusniji i jaci. Cak i pored toga, imali su dovoljno vremena za sebe. On je naravno, imao i svoje drustvo koje se drasticno promenilo godinama. Izgubio je kontakt sa starim prijateljima. Ostao je u kontaktu samo sa jednim kojeg je ponekada vidjao. Njegovo ime je cini mi se bilo Sereltin. Znaju se vec od malih nogu. Sereltin je medjutim, dosao sa potpuno druge teritorije koja se zvala Jastel. Vratio se odakle je poticao, ali je obilazio svoje prebivaliste u kojem je ziveo privremeno. Ono se nalazilo blizu Kyotove kuce. Sto se tice timova za misije, cesto su se menjali, te su clanovi tima retko ostajali u kontaktu sa obzirom na to da su se i upoznavali poslovno. Ponekada su osobe zavrsavale u istom timu vise puta zbog malobrojnosti shinobija na odredjenom nivou. Tada je Kyoto vec bio iznad proseka. No to se njemu svakako mnogo redje desavalo u odnosu na njegovog oca. Nisam do sada spominjao velicinu njihove teritorije. One su poput drzava i ne znam koliko tacno broje stanovnika, ali su uglavnom bile velike. Mnogi nisu imali talenta i volje za to da budu shinobiji. Mnogi nisu imali zelje ili su se bojali smrti. Uostalom, imali su pravo. Godinama, nista interesantno nije se desavalo u Kyotovom zivotu. Bio je standardan, ako ne racunamo blaze povrede sa misija koje su se dogadjale. Vremenom je nadmasio oca, sa obzirom da mu je otac dostigao sedamdesete to je bilo ocekivano. Tada su njegove vestine pocele da opadaju zajedno sa refleksima. Kyoto je takodje ulazio u godine. Imao ih je oko pedeset, ali se jos uvek prilicno dobro drzao.

U tom periodu je dolazilo do novog rata. Nijedan mir ne traje vecno. Barem se tako za sada cini. Kyotov otac je tada imao priliku da se penzionise, ali je odbijao. Zeleo je da zivot posveti svom shinobi putu. To ga je i ubilo. Njegov sin dobio je informaciju o tome od svojih kolega koje su mu izlavili saucesce. On je hladno reagovao na to znajuci da je primoran. Oni koji su to primetili jasno su znali razlog. Tada je Kyoto postigao veliki uspeh. Njegov uspeh zasnivan je na ubijanju ljudi. Za taktike, bili su zaduzeni drugi. Ipak, njegov uspeh i uspeh drugih shinobija njegovog nivoa nije bio dovoljan za odbranu teritorije. Kyoto je izgubio svoji zivot pokusavajuci da je odbrani. Kao i veliki broj drugih shinobija. Neki su postali robovi i pristali da rade za teritoriju Laterno koja je izasla kao pobednik u ratu. Mozda je veliki mir ovde previse dugo vladao, pa je poraz bio neizbezan. Zivot tih shinobija bio je u rukama Laterna. Radili su po njihovim naredjenjima, ali su za uzvrat imali pristojan zivot. Da li su prodali dusu ili su samo radili ono sto moraju da bi ziveli procenite sami. Razmislite sta bi vi uradili u takvoj situaciji. Sto se tice Kyotoa, nikada nisam saznao da li je bio zadovoljan svojim putem shinobija. Da li je njegov zivot bio uzaludan zbog gutika u ratu? Istina je da se nikada nije ozenio i nema naslednika koji ce nastaviti sa tim sto je on radio. Cak i da ima to nije bas izvodljivo pod kontrolom tudje teritorije. Mozda bi samo zavrsio mrtav ili bio uzet kao rob ili cak izgubio zivot i pre samog rata ili otisao nekim sasvim drugim putem koji ne odzvonjava rec shinobi u svom sastavu. Ipak, Kyoto je uradio dosta korisnih stvari u toku svog zivota za svoju teritoriju. Verujem da njegov zivot nije bio uzaludan. Istorija je zabelezila uspehe onih koji su hodali putem poput njegovog. Na zalost, tragovi o toj istoriji nestali su zbog toga sto su biblioteke poput Aleksandrove spaljene. Ostale su bile manje, ali znacajne. Kyotova teritorija se svakako oslobodila, iako joj je trebalo dvesta godina. Jedino ostaje nepoznato, da li je on zaista bio zadovoljan svojim zivotom.

Druga prica

Kotoki Kaltino bio je jedan od shinobija koji se okrenuo mracnoj strani. Od malena je posvecen treningu, ali je uvek pravio mesta i za devojke. Vremenom, njegov odnos sa devojkama postao je neiskren. Bio je sa njima radi koristi sve do svoje osamnaeste godine. Tu je nasao devojku cija dusa nije bila cista. To je ono sto ga je privuklo kod nje. Njegovi roditelji nisu bili bas najuspesniji shinobiji, niti najuspesniji roditelji, ali su radili u korist njihove teritorije. Ta teritorija, gde su se nalazili nazivala se Nairand. Ona je bila prilicno udaljena od teritorije Forento u kojoj se odvila prva prica. Iako su Kyoto i Kaltino bili na nekih deset do petnaest godina razlike, nikada nisu bili ni blizu toga da se sretnu. Nairand neko vreme nije ulazio u ratove, ali je svakako vrveo od utreniranih shinobija koji su bili spremni za obavljanje svakakvih poslova. Na primer, hvatanje kriminalaca koji se prikazu sa vremena na vreme. Ne bih rekao da su oni bili uzor Kaltinou. On je jednostavno zeleo zivot ispunjem opasnostima. Vodio se motivima poput novca i kontrole. Slobodno se moze reci da je bio povrsan. Zeleo je biti iznad drugih i ocigledno ga nije bilo briga za posledice. Do kraja je ostao u dobrim odnosima sa svojom devojkom. Uskoro su se i on i ona odvojili od roditelja. Njeno ime bilo je Maltina. U dvadeset prvoj godini zivota dobili su dete. Uz njenu konsultaciju odlucio je napraviti teroristicku organizaciju. Trebalo mu je tri godine da nadje pouzdane ljude i sigurno skroviste.

Organizacija je bila mala. Bilo je mocnih shinobija medju njima, pogotovo izuzetno inteligentani i talentovani Kaltino. Svoju inteligenciju ocigledno nije najispravnije koristio, ali to sto je radio mu je polazilo za rukom. Organizacija se nazivala Yoto. Kaltino je zeleo ime koje nece otkriti ideologiju organizacije. Slabiji clanovi dobijali su lakse zadatke, dok su jaci dobijali teze. Policiji je bilo tesko da utvrdi povezanost izmedju clanova. Kaltino ih je naucio svoju licnu tehniku koja sluzi za skrivanje od senzor korisnika i slicnih koje bi razotkrili njihovo prisustvo. Zbog toga se njihov posao godinama uspesno obavljao. Cak su bili i u dobrim odnosima sa odredjenim ljudima van organizacije, ali im nikada nisu otkrivali pravi identitet. Vecina poslova se sastojala iz atentata. Nisam uspeo saznati kako je Kaltino stvorio toliku poslusnost medju clanovima. Mozda je i Maltina imala uticaja na to. Samim tim, njihovo dete je odrastalo bezbedno. No kao nivo opreznosti, uvek su bili spremni da ga zastite i pazili na njega. Kaltino je jedino ka Maltini i njenom detetu uspeo da oseti ljubav. Barem je on smatrao da je to zaista bila ljubav. Pronasao je u Maltini neku povezanost. Bio je hladan prema clanovima organizacije. Nije mario za clanove koji su zarad organizacije izgubili zivote. No ipak je sve prisutne postovao i uvek im je pruzao koliko je bilo potrebno za misiju. Davao im je oruzija, hranu, odecu... Neki su bili tu i zbog novca. O Kaltinovom drustvenom zivotu se ne zna mnogo.

Organizacija se vremenom razvijala. Noviji clanovi od manjeg poverenja izvrsavali su naredbe preko onih kojima se moze verovati. Nisu znali lokaciju organizacije, niti vodju iste. Jedino sto su znali je da se organizacija zvala Yoto i njene ciljeve. Cesto su ubijali timove koji su se sastojali od troje ili cetvoro shinobija u cilju izvrsenja neke misije. Neki timovi su se uspesno izvukli tako sto su pobegli ili ubili atentatora/e. Clanovi organizacije nisu marili za vreme, sve dok ih to nije sprecavalo da izvrse misiju. Cesto su cak cekali pravi trenutak da im ono bude od koristi. Oni koji nisu bili dovoljno obazrivi ili sposobni izgubili bi svoje zivote. No to nije narusavalo organizaciju, stare pijune menjali su novim. Najblizi covek koji je dugo bio uz Kaltinoa zvao se Teraro. Onaj koji je izgubio zivot zvao se Lokarso. Bio je mucen do smrti od clanova organizacije koji su se pridruzili kako bi iznutra unistili samu organizaciju. Zeleli su da saznaju lokaciju od Lokarsoa. Do samog kraja nije rekao ni rec. Samim tim clanovi su izgubili jedini kontakt koji su imali. Lokarso je bio jak. Brojnoscu su ga savladali. Napravio je nekoliko gresaka u vezi procene clanova. To ga je kostalo zivota. Ubrzo je postalo jasno da postoji neka povezanost izmedju ovih atentata.

Policija je znacajno pojacala istrage. Detektiv Carlson je bio glavni za ovaj slucaj. U to vreme tehnologija nije bila jaca strana. Medjutim, neki od detektiva poput njega bili su sposobni da tehnikama utvrde ko je pocinio zlocin. Mogu da prate osobu pomocu uzorka krvi i slicnih uzoraka. Tako je organizacija zadobila prvi udarac. Mnogobrojni clanovi koji su se vremenom pridruzili bili su uhvaceni. Jedino sto su izvukli iz njih bila su lazna imena bitnijih clanova i motivi organizacije. Nametnuta ideologija kojom su bili manipulisani. Reklo bi se da je to nesto poput sekti koje nas okruzuju u danjasnje vreme. Kaltino na to nije tako gledao. On je samo voleo manipulisati, sam je sprovodio neke od bitnih misija i nije bio uhvacen zahvaljujuci njegovim visokim vestinama. Osim atentata dosta toga je uradjeno kako bi se doslo do novca. Od tog novca dosta je policije i onih na visim polozajima bilo korumpirano. To je otezalo samu potragu za njima. Zahvaljujuci shinobiju koji je mogao da ulazi u secanja clanova organizacije Yoto, saznao je kako izgledaju neki od vodecih clanova. Ako me secanje dobro sluzi, zvao se Marslasorion ali mi ga je bilo tesko upamtiti. A morate priznati, zaista je imao tesko ime za pamcenje. Medjutim, njihova imena kojima su stupili u kontakt sa ostalima bila su lazna. Tu se javila sjajna prilika za shinobije koji svoje crtanje primenjuju u borbi. Samim tim mozete predpostaviti da su izvrsni u crtanju. Barem neki od njih. Marslasorion im je opisivao kako su izgledali, a oni su po tome crtali. Poternice su zalepljene sirom teritorije.

Moguce je da se pitate sta je bilo sa Kaltinovim roditeljima. Izgubili su svaki kontakt sa njim. Na pocetku osnivanja organizacije se vodio kao nestao. Uskoro im je stiglo obavestenje da je on mrtav. Njegova smrt je bila lazirana. Kao sto znate, smrt shinobija u to vreme nije bila cudna, pa na laziranom telu nikada nisu vrsene nikakve detaljne analize. Njegovim roditeljima je to tesko palo. No tada je bilo kasno za tugovanjem, jednim delom su sami odgovorni sto je on odrastao u takvog coveka i vodju kriminalisticke organizacije. Svako ko je krenuo za njime je u razlicito vreme imao zadatak da lazira svoju smrt. Sposobnost da se to izvede bez ikakvih sumnji bio je i minimum. To je poput testa koji su morali proci da bi znao da su sposobni obavljati zadatke. Tada, bilo je potrebno znanje da se tako nesto uradi. No svakako nije bio preveliki izazov i mnogi su bili u stanju da to izvedu. Problem je nastao kada je policija usla u dublju istragu. Bivsi prijatelji, poznanici i roditelji prepoznavali bi osobe na poternicama. Jedino poternica jednog coveka, nikome nije bila poznata. Taj covek imao je sposoban da u potpunosti promeni svoj izgled i glas. Znao je izvrsnu tehniku. Carlson je zabelezio prava imena osumljicenih. Sada, kada su se najuticajniji kriminalci konacno razotkriveni, ostalo je samo otkriti njihovu lokaciju i okoncati njihova nedela. Tako uvezbanim i opreznim kriminalcima koje je Kaltino licno trenirao bilo je tesko uci u trag. Carlson je bio zadovoljan napredkom koji su ostvarili. Ocrtavao se blagi osmeh na njegovom licu dok ga je iz nutra prolazila nervoza. Znao je da nece biti tako lako uhvaceni. Svi su bili svesni da je njihova tajna baza bila zasticena jakim barijerama i dobrim zamkama. Korisnici senzora nisu znali gde bi mogli traziti, te niko nije mogao probiti njihovu barijeru koja je sprecavala da ih senzor primeti. Iskusni shinobiji skrivali su svoje prisustvo i stitili sledece potencijalne mete organizacije Yoto. No oni nisu bili najivni. Bili su svesni da je njihovo stanje ugrozeno zahvaljujuci korumpiranim policajcima.

Tokom svih tih godina, kroz koje se organizacija sirina i zbog kojih je vremenom i razotkrivena njena brojnost Kaltinov sin postao je jedan od clanova. Ime mu je bilo Armal. Ucen od malih nogu da radi za organizaciju postao je savrseni clan. Barem dok nije poceo sazrevati. Kroz njega je proticala krv njegovih roditelja. Ipak, kroz godine on je doveo u pitanje ono sto radi. Da li je to zaista ispravno? Nakon vremena provedenog u rasudjivanju njegovih postupaka, zakljucio je da je to sto radi pogresno iz njegove perspektive. Isao je shinobi putem njegovog oca. To nije bio njegov put, ne ono za sta on zeli da zivi. Ubijao je po naredjenju svog oca, ali ga je to ipak izjedalo. Sve to je uradio, ne shvativsi koju tezinu predstavlja oduzimanje necijeg zivota. Ostali zele ziveti, poput njega. Svaki put kada se usprotivio naredjenjima od malih nogu bio je kaznjen. Poceo je sumnjati u ljubav svoga oca. On bi govorio da je sve to za njegovo dobro. Svakakve misli su mu prolazile kroz glavu tokom njegovog odrastanja. Znao je da ne moze ubediti oca da prestane sa tim sto radi. Rasudjivao je da li bi bilo ispravno da prijavi lokaciju policiji i vlastima. Organizacija Yoto bila je jedna od glavnih tema politicara i policije. Ipak, on je osecao dosta ljubavi prema svojim roditeljima. Narucito prema majci koja mu je pruzila vise paznje. Ona se skrivala poput njenog muza. Nije se izlagala opasnosti ubacivanjem novih ljudi u organizaciju. Bila je jaka, ali ne previse uticajna. Uzivala je u zivotu kako je i zelela, zajedno sa svojim muzem i detetom. Nije je bilo briga za ljude koji su umirali da bi ona posedovala sve sto je htela imati. No vraticemo se na njenog sina. On je doneo svoju odluku. Odluku da zanemari ljubav prema roditeljima i vlastima kaze sve sto zna. To je i uradio kada je navodno otisao na sledecu misiju. Ni Kaltinou ni Maltini nije bilo ni na kraj pameti da ih neko moze izdati. Mozda je tu sigurnost stvarala neka tehnika koja je odradjena na clanovima. Verovatno nisu hteli isto raditi i svom detetu. No nesvesni, sami sebi su stvorili izdajnika.

Tako su informacije o lokaciji stigle do Carlsona brze nego sto je on to ocekivao. Na srecu, informacija nije stigla do korumpiranih policajaca. Carlson je bio sumnjicav, sa obzirom da ovo zvuci kao previse dobra prica da bi bila istinita. Plasio se toga da je to neka zamka. Sa druge strane, znao je da nema mnogo vremena da reaguje. Rasporedio je dosta jakih shinobija koji su u stanju da se bore na odredjenoj udaljenosti od lokacije sa svih strana. Senzor shinobiji prvi su stupili na scenu. Bili su duzni da se uvere da li je to njihova prava lokacija. Zahvaljujuci njihovoj brojnosti, uspeli su da lociraju zamke i probiju prilicno jaku barijeru. Radili su tehnike za koje je potrebno vise senzor korisnika. Clanovi Yoto organizacije uspeli su da osete opasnost. No bilo je kasno. Mocni shinobiji su ih vec okruzili. Ubrzo je doslo do borbe koja je usla u istoriju. Neirand nije imao previse zrtava zahvaljujuci brojnosti. Ipak, Kaltino, njegova zena i clanovi su pokazali neverovatno razorne tehnike i jake napade. No o tome cu detaljnije takodje drugom prilikom. Tako da cemo preskociti opise same borbe. Ono sto mogu reci je da su glavni clanovi Yoto organizacije izbrisani toga dana. Njihova tajna baza pretvorila se u raznesenu pustos polivenu krvlju. Od njihovih tela skoro nista nije ostalo. Neirand je slavio ovu pobedu. Preostali clanovi nisu imali vise od koga da primaju naredjenja. Nije poznato da li su nastavili sa kriminalom na svoju ruku. Kriminal je svakako drasticno opao nakon ove pobede.

Preostali malobrojni vodeci clanovi Yotoa koji su tada bili na misijama vremenom su pronadjeni jer nisu imali gde da se vrate. Neki od njih su se uspesno dugo skrivali. Osoba koja je mogla da menja izgled i glas je mozda cak i prezivela, ali o tome se ne zna mnogo. Armal je dobio brojne nagrade zbog svog dela koje je olaksalo zaustavljanje terorizma. O njegovim nedelima se nije znalo, ali je bilo poznato da je radio za organizaciju pod pritiskom svojih roditelja. Nagrade koje je dobio ga nisu ispunjavale. Do kraja zivota ga je izjedalo to sto je izdao svoje roditelje, kao i ubistva koja je pocinio. No to je bio jedini izlaz po njegovom misljenju. Od tada je zapoceo mirnan zivot. Odustao je od svog shinobi puta. Smatrao je da to nije prava stvar za njega, jer bi ga svaki trenutak kao shinobi podsetio na sve sto se desilo. Zeleo je da pobegne od toga. To je sve sto se zna o njemu. Postoje brojne kriminalne grupe. Za neke od njih jos uvek ucite iz istorije. Neke od njih su izbrisane iz istorije. Takva je bila i Yoto organizacija. Izbrisana iz istorije. Sve do sada.

Nisu svi shinobiji podjednako talentovati. Neki nisu ni mogli ici tim putem. Mnogi su odustali od njega. Kao sto smo videli, put dva shinobija moze ciniti veliku razliku. Sve ce ih zasigurno cekati borba do smrti, a i sama smrt na kraju puta. Na kraju krajeva, svi cemo pre ili kasnije umreti. Isli mi shinobi putem ili nekim drugim, a vi. Vi birajte svoj put.

Reci: 3925

Pet Okt 11, 2019 3:40 am

Put jednog Shinobija:Riomarindov put

Prica pocinje::

Ned Okt 13, 2019 1:14 am

Priznajem.Bez ikakvog ustučavanja priznajem da bi se na sam spomen "nindža puta" uglavnom otvoreno podrugljivo smejao.Gledao bih sagovornika direktno u oči i čekao da skrene pogled.Čežnjivo bih iščekivao da on pokaže nelagodu, i kad bi se konačno pojavila strasno bi joj se nasladjivao.Sada kada se toga setim, za to krivim svoju mladost.Ona me je učinila pretencioznim i odviše gordim.Sad, nakon toliko godina mogu da posmatram to pitanje sa manje površnosti i i izrugivanja.Želim da ljudi razmisle, da shvate svoje prave vrednosti...Ipak, mislim da bi se moja životna filozofija shvatila da je ipak neophodno da me čitalac malo bolje upozna.Sa svim svojim ograničenjima mislim da ću to da uspeti da uradim pričajući jednu priču svog života.

Uvod.

Za sad početak želim da sumiram svoj život do trenutka priče.Kad bih se trudio da što više sebe prenesem iz ovog perioda, koji je u celini samo jedan deo mog detinjstva, to bi bio izuzetno siromašan deo ove priče, pa ću u svega nekoliko reči da ga pokrijem.
Moje najranije detinjstvo je po svakom aspektu bilo zdravo i teorijski ispravno.Svaka moja potreba je uvek bila zadovoljena i nikad nisam imao ni na šta otvoreno da se požalim.Sad mi taj period deluje nekako odviše čisto i nestvarno, iako daleko od toga da je bio srećan i besprekoran.Istina nije ni blizu.Glavna asocijacija na njega mi je duga i nekako kontradiktorno zadovoljavajuća melanholija.Pa kako to čisto, melanholično i zadovoljavajuće u jednom, pitate se?Usamljenost je čudna stvar.Odnos sa roditeljima mi je oduvek bio nekako hladan, iako sam osećao da sam imao konstantnu dozu ljubavi.U celom selu sam bio najstarije dete i nikako nisam imao sa kim provoditi vreme.Eventualno sam naučio voleti samoću strasno i romantičarski.Ta ljubav mi je čuvala razum mnogo puta do današnjeg dana, ali o to je za neku drugu priču...
Negde oko mog dvanaestog rodjendana sam se preselio u novi veći grad, da bi mogao lakše da živim.Usput da napomenem, od tog trenutka više nikad nisam video svoju porodicu.Ne, nije joj se ništa desilo, bar se nadam, ali ja je nikad nisam posećivao i prošlo je previše vremena pre nego što sam uopšte setio njenog egzistiranja.Imam idalje puno sanduče njihovih pisama na koje nisam obraćao pažnju...Sada mi je žao, ali...
Da nastavim.Kao deo uklopljavanja u novoj sredini, sklopio sam sasvim novu personu.Sasvim sam se uklopio u ulogu ekstrovertnog mladića, večito se pronalazio u debatama(često sa mnogo starijim i uglednijim ljudima) i neretko pobedjivao u istima.Poprilično su me voleli u društvu, pošto uz takav karakter sam imao dobar smisao za humor i uvek sam znao da vršim konverzaciju sa bilo kim...Doduše uvek sam bio rastorejen i pokunjen potajno.Nikad ništa nije bilo onako kako izgleda, a tek sad u trenutku ove priče sam bio spreman to da prihvatim.Videćete, nažalost ne na trajno.Sad kad sam završio sa sumiranjem sam spreman da vam prenesem svoju priču.

Priča.

Satima sam duboko zamišljen hodao ulicama svog malog rodnog gradića.Celog tog meseca sam bio čudno rastrojen.Slabo sam mogao kontrolisati protok sopstvenih misli, i nikako nisam mogao da zdravo održavam odnose sa bližnjima.Doduše, takvi periodi su postajali u mom životu poprilično učestali i niko se više nije čudio mom ponašanju.Ne mogu da prećutim da su ovi periodi bili u potpunoj suprotnosti mom normalnom ekstremno ekstrovertnom ponašanju, i verovatno su ljudi počeli da me smatraju čudakom.Mojoj glavnoj ličnosti sam već opisao tokom sumiranja svog prethodnog života, te ću da je izostavim u ovoj.Dakle da se vratimo, bio sam u jačem udaru egzistencionalne krize.Bio sam zapanjen besmislom života bilo kog živog meni poznatog bića, i još više začudjen kako niko nije posvećivao nikakvu pažnju tom pitanju.Zadovoljavamo se površnom biranju religija, a uglavnom čak ni toga.Živimo u bezumnom šablonu očiglednih predvidljivih dogadjaja i u njemu se zadovoljavamo.Ne želim da na sebe gledam kao na nihilistu, ali ozbiljno nisam mogao da vidim razliku u životu u kom ćes svakako u jednom trenutku završiti potkopan.Čemu svo sakupljanje moći i ambicija?Šta ja imam od istorije, i lepog leša koje u sebi skriva začudjujuću moć koja verovatno nikad neće biti probudjena.Da, imao sam petnaest godina.Našao sam se sam se kao stranac u svetu koji je konačno izgubio svoje iluzije.Nije mi pomogao ni hladan odnos sa svojim bližnjima, bio sam večno osudjen na preispitavanje samog sebe i na tu divnu uzvišenu patnju.Nisam vam ja tip za jeftinu sreću, Idalje se divim lepoti i okrutnosti života koja me je prgavo uvukla u ovakvo samopreispitivanje.Želeo bih da je ovo potrajalo, da sam potrošio život izučavanjem toga i otkrivanjem prave etike i morala kakve treba da ima čovek.Nažalost, posle ovog dana, nekako mi više egzistencija nije predstavljala problem.Progutao me je besmisao sveta i ubacio me kao još jedan zubčanik u procesu postojanja sveta.Gadljivo sam posmatrao kako postajem shinobi.Gledao sam kako se moja induvidualnost i unikatnost gubila i pretvarala se u generičnost.Postajao sam običan generični shinobi, kakvih se može naći ispod svakog kamena.Gajio sam čudan odnos izmedju mržnje i samoljublja… ali vidim da sam mnogo skočio pred rudu, pa ću sada objasniti kako je do toga došlo...
Ha-ha-ha-ha, pa kako može početi početak života nekog shinobi-a nego u misiji, pravoj krvavoj misiji.Ljudi nikad nisu zaboravili da me podsete koliko je to značajno i sjajno.Da, postaću sjajni ubica kog svi vole.Smešno mi je kako sam u tom nisam shvatio šta mi se bliži.Bio sam još mlad i smatram da opravdano mogu da krivim sistem za to što nam promovišu ovakve vrednosti i ovakve ljude kao heroje.Apsurdno...
Da se vratimo u trenutak moje melanholične šetnje.Da, znao sam tačno gde sam se zaputio.Ni u jednom trenutku nisam razmišljao o toj misiji koja me očekuje, samo sam je nežno prigrljavao i na kraju joj se u potpunosti prepustio, kao svaki pravi shinobi ha-ha.
Konačno sam se našao pred kapijom gde se moj tim trebao sastati i uverio se da sam stigao poslednji.Ne gubivši ni trenutak smo krenuli i neobično glatko prolazili kroz misiju.Moje životno iskustvo me je naučilo da čoveka uvek iznenade najsitniji detalji i da stvari nikad ne prodju kako zamisliš.U ovoj misiji ili to nisam opazio, ili se svaki prokleti trenutak odvio kako treba...Suština ove misije je svakako bila površna i učestala.Trebali smo samo preneti informaciju preko svitka odredjenoj grupi ljudi, banalno i jednostavno.Niko nikad ne bi rekao koliko je bitan bio jedan već davno isplaniran trenutak, ali sitan kamen je uglavnom onaj na kom se okližneš...Morali smo proći kroz grupicu bandita.Bila ih je jedva šačica, i smrvili smo ih bez ikakvog problema.Sećam se kako smo bili ponosni, ali nikakvog posebnog značaja tome nismo predavali.Jednostavno smo ih pregazili i nastavili dalje.Tek sada, nakon toliko godina kristalno jasno mogu da vidim koliko je njen značaj bio nepremostiv.Jasno vidim kako sam kunai-em u letu prerezao grkljan nekog mladića verovatno mladjeg od sebe, i verovatno još čistijeg moralno.Hladno sam mu oduzeo život i prešao na granicu profesionalca, gubeći dušu i polako postajući smeće kao i bilo koja skupina iznutrica koju naša deca nazivaju herojima.

Zaključak.

Od tog trenutka više ništa nije bilo važno.Dosadno je, i nebrojano puta se ponovilo za vreme moje karijere.Moje pišljive karijere u koju sam toliko ulagao.Sećam se kako sam po svakom završenom zadatku, rutinski odlazio na dužu sesiju spavanja.Svaki put kad bih se probudio gubio bi trunku samosvesti, i postajao robot, jer šta je ninja nego robot?Pravimo ga plemenitim i požrtvovanim, i u njemu kopamo svakakve emocije i činimo ga najvažnijim članom našeg društva.Mislim da bi svi trebali da podilazimo pravom plemenitom članu našeg društva.Taj član je svakako seljak, tako slab i zanemaren, a tako bitan i nezamenljiv.Nindža put je samo način na koji ljudi skreću pažnju na svoju mentalnu snagu i moral.Beže od istine.Ja nisam morao biti dezerter, ja sam to izabrao.Možda mislite da sam lud, ali ja vas u tome ne mogu sprečiti.Samo vas jasno i lepo molim da razmislite o ovome.Pravi seljak je duhovni vrh našeg društva, i želim da svakom skrenem pažnju na to.Ljudi toga moraju biti svesni.I iako ću biti zapamćen kao izopačena slina društva, nadam se da ću makar pojedince osvestiti...
Ako se pitate, kako sam na kraju došao do ovog stadijuma svoje ličnosti, i kako sam došao do ovakvog razmišljanja razumem vas.Delujem kao čovek koji opisuje tudji život, i svestan sam toga.Izneo sam sve svoje moralne ideje bez opisivanja njihovog dolaska.Nelogično je i nekako kontraintuitivno, ali stvarno moja duša nema snage da ispiše svu tu bol na papir.Moja misao je na papiru, i ne smatram neophodnim da prenesem proces stvaranja ideje.Iskreno, kad bih mogao, verovatno bi to i uradio, da se ne gnušam tih svojih trenutaka koje istinski nisam svario nikad.To mi je ostavilo rane na duši...Nisam siguran da li bi iko na svetu to mogao učiniti.Preneti bol svog srušenog sveta...

Ned Okt 13, 2019 10:36 pm

Moje ime je Hibarai Yuki. Rodjen sam u selu talasa pre 36 godina. Roditelji su mi Himi i Toshinari. Nadam se da su jos uvek zdravi i srecni.

Kao dete, makar su mi tako rekli, bio sam vrlo nemiran. Cesto sam grizao, cupao i udarao majku ili oca kada nije bilo po mom. Naravno, dete kao dete, nase nesuglasice uglavnom su se vodile oko hrane i igracaka. Ipak, izgleda da sam te crte licnosti prerastao do svoje cetvrte godine.

Prvo cega se trenutno mogu setiti je put sa ocem u crkvu. Naravno, malo toga mi je bilo jasno tada, ali shvatio sam da treba da budem tih i miran. Mogu reci da sam obavio izvrstan posao. Zapravo, moj period slepe poslusnosti potrajace poprilicno dugo. Naime, do pubertetlijskih godina se ne mogu setiti ni jedne bitne svadje sa svojima. Bio sam, kako to nazivaju, dete za primer. Ironija je zaista cudo.

Kao i dosta mladih momaka iz mog sela, cim sam imalo stasao izrazio sam zelju da postanem shinobi. Oboje su se odmah slozili, mada je seta na majcinom licu bila ocigledna. Pretpostavljam da su njih dvoje pricali o tome i pre nego sto sam im trazio dozvolu. Otac, ponosni shinobi i postovalac obicaja, ocigledno je uspeo ubediti neznu i miroljubivu majku.

Dakle, moja 13ta godina oznacavala je polazak u akademiju. U nasem selu trajala je godinu dana, nije mi zadala mnogo muke, i sa 14 sam postao genin. Otprilike polovina odeljenja u kom sam bio je uspelo ostvariti isto. Podeljeni smo u timove i nas zivot kao shinobija je tada poceo. Zavrsio sam u timu A sa jos dvoje ljudi, Nanao i sada pokojnim Izuruom.

Vodja naseg tima bio je niko drugi do mog oca. Vodjstvo se smatralo velikom cascu u selu, ali tada nikako nisam mogao da shvatim zasto su oni na celu timova Jonini a ne S Jonini. Ipak, ovi drugi su bili najbolji shinobi sela, zar ne bi imalo smisla da oni poducavaju mlade? Kasnije sam shvatio da su vodje zapravo medju slabijim ninjama jonin ranka, ljudi kojima se svakako nisu poveravale bitne misije ali imaju dovoljno znanja da osposobe sledecu generaciju.

Ta cinjenica nije sprecila Toshinarija da se ponasa kao Bog Shinobija. Njegova rec bila je apsolutna, mada sam to vec znao. Ostalo dvoje su to brzo naucili. Ipak, ne mogu se previse zaliti, napravio je od nas troje sposobne shinobije, makar onoliko koliko Genini mogu biti. Redovno smo trenirali i isli na misije, izgradili poverenje jedni u druge i osecaj timskog rada. Naravno, misije su bile pretezno tipa idi po ono i donesi ovde, ali gledajuci unazad nismo ni bili za vise od toga.

Kroz dve godine takvog zivota, otac je ocenio da smo svo troje spremni za Chunin ispit. Dosta nasih vrsnjaka vec je stiglo do tog nivoa, te nas je ta vest znatno obradovala. Slavili smo to vece, u restoranu Vrtlog i svo troje se po prvi put napili. Bilo je to divno vece, bez brige na svetu, bez predstave kakav put ispred nas lezi.

Cudom, svo troje smo polozili ispit. To su bile nase prve prave borbe, niko pre toga nije znao kakav je osecaj proliti krv, niti pretrpeti ozbiljnu povredu. Plan je bio da proslavimo nakon polaganja, ali smo svi bili toliko izlomljeni da je taj sastanak morao biti odlozen za nedelju dana. Ne secam se za ostalo dvoje, ali ja sam zaradio duboku posekotinu duz cele podlaktice od koje i dalje nosim oziljak, kao i frakturu butne kosti.

Nas proces oporavka ubrzale su medicinske ninje sela, koliko god malo da ih je bilo, i ubrzo smo se nasli, ovaj put u kafani. To pijanstvo bilo je mnogo gore od proslog, pobeda na ispitima sve nas je ohrabrila, i popili smo mnogo vise nego sto smo trebali. Gazdi je valjda bilo smesno da nas ostavi da odspavamo na podu lokala. Probudili smo se oko deset ujutru, bez memorije na dobar deo prethodne noci. Zakleli smo se da nikada vise to necemo ponoviti a potom uradili isto sledeci vikend.

I tako, tekli su nam dani. Radili smo misije, mada smo sad vec izlazili van udobnih granica sela. Iskusili smo prve borbe na zivot i smrt i svako od nas je svom prvom neprijatelju oduzeo svoj poslednji dah. Izuru je bio sposoban samuraj, cesto bi i vise neprijatelja pali pred jednim njegovim zamahom. Nanao, sa druge strane, bila je shinobi podrske, pokrivala bi mene i Izurua medju neprijateljima. To nije znacilo da nije bila sposobna sama za sebe. Jednom prilikom zaostala je za nama i upala u zasedu, petoro shinobija koji su joj se zamerili bili su mrtvi pre nego sto smo imali priliku da dodjemo do nje.

A ja? Govno kao i danas, iduci linijom manjeg otpora dospeo sam do borbenog stila pri kom protivnik nema sansu da mi vidi lice. Kunai u kicmu bio mi je, i ostao, omiljeni potez. Otac me je u pocetku prekoravao sto se borim poput placenika, ali je ubrzo odustao.

Ali misije i borba nisu ono sto obelezava taj period zivota. Izuru, Nanao i ja postali smo poput porodice. Na trenutke sam se osecao blize njima nego roditeljima. Valjda zato sto smo u svakom trenutku morali uzajamno poveriti jedni drugima svoje zivote. Provodili smo vreme shodno svojim godinama. Alkohol, duvan, i po koja druga biljka, cesto su se pronalazili kad god smo svo troje tu. Da samo postoji zabranjena tehnika koja bi me u te dane vratila.

U tom vremenu druzenja po tudjim kucama, napolju, i po kafanama, naravno svima su se desile prve ljubavne jadi. I dalje je se secam, starija devojka crne kose i nebo plavih ociju. Izuruova je bila ni jedna nego do konobarice mesta na kom smo imali prvo pijanstvo. A Nanao je najgore prosla, sa Izuruovim bratom od strica. I dan danas mi nije jasno sta je videla u procelavom liku gradjenom poput bureta. No ne bih da ispadnem ljubomoran pa necu zalaziti u detalje.

Svi smo bili jedni drugima rame za plakanje nakon prvog raskida. Svako je u svom trenutku imao osecaj kao da im se citav svet razneo. Ipak, sve je to deo sazrevanja, i nacinilo nas je jos zahvalnijim sto imamo jedni druge.

Navrsili smo dvadeset godina i vec postali postovani clanovi sela. Sa Toshinarijem na celu, izvrsavali smo misije koje su se vec mogle nazvati ozbiljnima. Najveci uspeh kao odredu nam je obaranje organizacije koja je trgovala oruzijem, u nadi da ce dovoljno osnaziti bandite oko sela da se ovi okuraze za napad.

Kako to obicno ide, doduse, najkatastrofalniji neuspeh pamtim mnogo bolje od najveceg uspeha. Isli smo na rutinsku misiju, prevrtanje banditskog kampa. Stigli smo na destinaciju i bilo je neuobicajeno tiho. Bila je noc, i njihova logorska vatra je gorela, pretpostavili smo da se u okolnim satorima pocinioci prave da spavaju.

Otac je poslao Izurua da proveri, ovaj se pomerio desetak metara unapred a onda — bum. Ugazio je u hrpu papirnih bombi, odbacile su njegovo telo makar pet metara u desnu stranu. U bunilu pogledao sam ka njemu, strasan prizor. Leva noga bila mu je otkinuta do kuka, leva ruka do lakta. Njegovo lice pretrpelo je uzasne opekotine, ni malo koze mu nije ostalo. Izgledalo je kao da ce mu oci iskociti iz lobanje.

Mislim, ne, siguran sam da smo ga mogli spasiti iako su banditi u tom trenutku izleteli iz svog skrovista, Nanao i ja smo pohitali ka njemu, ali se moj otac ocigledno nije slagao sa tom odlukom. Naredio je povlacenje, naravno nismo poslusali. Dzaba, onesposobio nas je oboje i odvukao od mesta zlocina. Nanao je jecala, a ja sam praznim pogledom gledao kako jedan bandit ubada mog prijatelja, mog brata kroz srce. Nikome ovo nisam rekao, ali osetio sam malo olaksanje sto ga je na bezbolan nacin lisio bede.

I dan danas, cesto kada zazmurim, pred ocima mi se pojavi sablasna slika njegovog lica bez koze. Doziva me u pomoc u snovima dok se Nanaini jecaji cuju u pozadini. Ta simfonija me neretko probudi u sred noci. Moj otac, moj idol, ubio ga je isto onoliko koliko je i onaj bandit.

Poceo sam ga prezirati. Suprotstavio sam mu se po povratku u selo, a on me je osigurao da je njegova odluka bila jedina ispravna. Ogromna svadja je izbila i odlucio sam da je najbolje da se odselim. Bilo mi je zao majke, ali tu kukavicu ocima nisam mogao gledati. Odlucio sam se za ekstreman korak, da ga prijavim direktno kageu.

Od njega, ipak, nije bilo vajde. Bio je pohlepan i stagnantan covek bez trunke empatije. Bilo mu je dovoljno da cuje da je to je nadredjeni odlucio. Samim time, to je bila pravilna odluka.

Od tad, sve se pocelo menjati. Nanao je odlucila da je pritisak shinobi sveta prevelik za nju. Povukla se iz sluzbe i vremenom smo izgubili svaki kontakt. Poslednje sto sam cuo je da je srecno udata sa dvoje dece i drzi prodavnicu cveca. Nas tim se, ocigledno, raspao.

Ja sam poceo uvidjati sablone koje mladi, naivni ja nije mogao primetiti. Fokus mog oca na prezivljavanju. Fokus kagea na to da se nista u selu ne promeni. Cinjenica da ni jednom drugom shinobiju to nije smetalo. Odlucio sam, zgrabicu titulu Jonina i nestati.

Kroz kapiju sam poslednji put prosao sa 23 godine, kao Jonin Sela Talasa. Bez ikakvog iznenadjenja, kage nije poslao nikoga za mnom, jedan Jonin u sklopu sela nije preterano bitan. Zivot mi je do tada, osim gubitka najboljeg prijatelja, bio lep i ugodan, te sam bio potpuno nenaviknut na placenicki tempo zivljenja.

U pocetku, pridruzio sam se grupici, linija komande bila je potpuno asimetricna, nimalo kao sa ocem. Svako je imao jednak glas, secao sam se Nanao, Izuru i sebe kad god bi sa njima krenuo na misiju. Ipak, kao da sam opet bio Genin, bio sam pun straha od toga da nas ne otkriju, da nas ne ubiju ili zarobe. Ostali su me poducavali zivotnim lekcijama, osposobivsi me da prezivim i van sela.

Iako sam se sa njima osecao iznova kao kod kuce, priroda takvih grupa nalaze da se raspadnu isto onoliko brzo koliko se sastave. Tim ljudima vise nisam ni pamtio imena. Ipak, iako nisam imao mnogo ljudi koje sam mogao nazvati prijateljima, zivot je ponovo gledao na gore. Kriminal, ubistva, krijumcarenje i ostala zlodela prestala su da mi smetaju. Pio sam, spavao po krcmama, i po istim napadao devojke upitnih godina.

Iako to cini dug deo mog zivota, sada se jedva cega mogu setiti. Ziveo sam dan za dan, i u retrospektivi, bio sam malo vise od puza koji gmize besciljno u nadi da ga niko nece zgaziti. Pretpostavljam da sam sve vreme trazio ono sto bi me nacinilo srecnim, povratak u vreme kada smo svo troje bili zivi, mladi i ambiciozni shinobi. I nalazio sam to makar na trenutke, to me je guralo napred.

Razmisljam kakav bi zivot bio da sam uspeo preci preko svoje ogorcenosti. Razmisljam kako je Nanao. Razmisljam kako su majka i otac, kog iako se trudim, posle svih ovih godina ne mogu prezirati. Da li je baka u pekari preko puta jos uvek ziva? Da li ta pekara jos uvek postoji?

Mozda konformizam ipak nije tako losa sudbina. Klise je reci: “Iako sam nacinio greske, ne kajem se”. Nikad nisam bio covek od klisea, i sada kada se mom kampu priblizava desetak shinobija Sela Talasa, kajanje je jedino sto osecam. Znao sam da dolaze vec jedan citav dan, i umesto da se pomerim, seo sam i poceo da pisem. Nisam se smatrao za suicidalnog, ali izgleda da upravo to jesam.

Kada pretrazite moje telo i nadjete ovo pismo, molim vas, ako imate imalo duse, isporucite ga ogranku Yuki familije cija glava je Toshinari.

Oce, oprastam ti, nadam se da je uzajamno, majko, zao mi je. Recite Nanao da mi je nedostajala svakog dana, i da cu pozdraviti Izurua od nje. Sada — ide brat da spava.

Ned Okt 13, 2019 10:42 pm

Ovo je prica o jednom nesretnom shinobiju, koji se muci da pronadje svoj put. Kamishiro, decak koji zivi u jednom malom selu po imenu Chigetsu, koje je bilo poznato po tome da iz njega poticu najbolji Ninjutsu masteri, suocen je sa sudbinom koju mora da ispuni. Kamishiro potice iz ugledne porodice koja je poznata po tome da su njeni clanovi veoma talentovani i uspesni u Ninjutsu vestinama. Za razliku od svojih brace i sestara, Kamishiro nije bio talentovan uopste. Bio je oduvek crna ovca porodice na koju niko nije obracao paznju. Niko nikada nije nista ocekivao od Kamishira, i uvek su dopustali da bude maltretiran od strane druge dece u skoli i porodici. Odbacen od strane porodice, odbacen od strane drustva, bez ijednog prijatelja, Kamishiro je odustao od sebe kao osobe i razmisljao je o sebi na isti nacin kao sto su i drugi mislili za njega. Kukavica, slabic, bezvredan, nesposoban... Ljudi oko njega su mu stalno govorili:

Zasto uopste postojis, Kamishiro? Tvoje postojanje je ne bitno. Samo brukas svoju porodicu, kako te nije sramota? Ti ni ne bi mogao da se ubijes, nemas ti hrabrosti za tako nesto Hahahahaha...

Zbog ovakvih reci Kamishiro je cesto razmisljao o samoubistvu. Nikada nije mogao da to izvrsi doduse, bas zato sto je mislio da je kukavica. Posto nije imao sta da izgubi, Kamishiro je pobegao od kuce, i sakrio se u obliznjem napustenom hramu blizu sela. Bez hrane i vode, Kamishiro je provodio vreme u samoci u hramu, razmisljao o svom zivotu i o tome kako je on bezvredan. U jednom trenutku dosao je jedan covek u hram, Kamishiro je mogao da cuje korake, i pokusao je da ustane ali je bio previse slab posle dugo vremena provedenog bez hrane i vode. Kako je pokusao da ustane tako je odmah i pao, i kroz hram se mogao cuti glasan zvuk. Koraci su postajali sve glasniji i glasniji, covek je bio sve blizi i blizi. Iz nekog razloga Kamishiro se bojao ovog coveka i kada ga je ugledao ispred sebe, Kamishiro se onesvestio. Odjednom, Kamishiro se probudio u krevetu, ali ta prostorija mu nije bila poznata. Idalje nije mogao da se pomera kako treba, tako da je samo mogao da razgleda sobu.

Gde sam to ja? Cija je ovo kuca? Zasto sam ja ovde...

U toj tisini, odjednom su se cula vrata, i lagani koraci koji se krecu ka sobi gde je bio Kamishiro. Bio je to covek kojeg je Kamishiro video u hramu. Kada ga je Kamishiro ponovo ugledao, opet ga je neki strah obuzeo, ali opet nije mogao nista ni da kaze niti da uradi.

Zbog cega si bio u onom Hramu decace? Da li si pobegao od roditelja? - Upitao je covek mirnim tonom.

Covek je imao umirujuc glas, i kada je progovorio, Kamishirov strah je cudesno nestao. Kamishiro je samo klimnuo glavom i potvrdio covekove sumnje.

Zasto bi jedno dete pobeglo od kuce, i gladovalo u napustenom hramu. Zelim da mi ispricas svoju pricu. Da li bi mogao to da uradis?

Kamishiro nije imao sta da izgubi, i ispricao je coveku svoju zivotnu pricu. Pricao je o porodici, skoli, o sebi kao propalitetu. Covek je samo slusao sta je Kamishiro pricao i nije progovarao ni rec. Kada je Kamishiro dosao do dela kako je zavrsio u hramu, i time zavrsio i svoju pricu, covek je progovorio.

Ne mozes da prestanes da budes ti, sve dok ne umres. Ove reci zapamti dobro, i razumi ih. Mogu da ti pomognem, i da te naucim vestinama koje ce ti pomoci da se dokazes porodici i ljudima oko tebe. Nije lako, al je jako. Ako zelis da ti prenesem znanje koje ja znam, i da te naucim vestinama Taijutsua, budi spreman na tezak put ispred sebe.

Prvi put se Kamishiro susreo sa nekim ko zeli da mu pomogne. Ostao je u cudu i trebalo mu je malo vremena da razume sta ovaj covek zeli da kaze. Posto je ovo bio prvi put da neko pokusava da mu pomogne, Kamishiro je odlucio da nece da propusti ovakvu priliku i prihvatio je covekovu ponudu.

Od sada ces me zvati Master Ken. Ovo ti je poslednji dan za odmor. Od sutra krecemo sa treningom necu dopustiti da odustanes, pripremi se za pakao.

Rekao je Ken i izasao iz sobe. Kamishiro se po prvi put u zivotu osecao motivisanim, i bio je odlucan u to da ce uspeti. Doduse nije mogao da razume reci koje mu je Ken rekao. Ne mozes da prestanes da budes ti sve dok ne umres, ove reci Kamishiro nije razumeo odmah, ali se ponadao da ce ih jednog dana moci razumeti. Cim je svanulo, Ken je probudio Kamishira i izveo ga napolje. Odmah su poceli sa treningom. Kamishiro naravno nije mogao da uradi nista kako treba. Nije bio sposoban za bilo kakvu fizicku aktivnost. Bio je mrsav i slab. Ken doduse nije olaksavao Kamishiru nista, i samo ga je gurao napred. Posle nekog vremena kada je Kamishirovo telo ojacalo, Ken je poceo da uci Kamishira osnovama Taijutsua. Udarci rukama, sutevi nogama, izbegavanje udaraca, brzo pomeranje. Sve je ovo bilo novo i zabavno za Kamishira. Polako je ucio, i postajao sve bolji i bolji.

Proslo je vise od godinu dana od kako je Kamishiro poceo da trenira Taijutsu. Tokom jednog sparinga, Ken je primetio da se Kamishiro suzdrzavao i namerno udarao slabije kako ga ne bi povredio. Ken je zaustavio sparing i rekao:
Ovladao si svim tehnikama kojima mogu da te naucim, postao si Taijutsu Master. Sada je vreme da se vratis u svoje selo, i da pokazes svima ko je pravi Kamishiro. Srecno.

Kamishiro se poklonio i zahvalio Kenu na svemu sto je ucinio za njega. Obecao je da ce ga posecivati, i nakon toga se zaputio ka svom selu. Promena u Kamishiru je bila drasticna, barem fizicki. Kosa mu je bila duza, lice mnogo zrelije, i naravno ono sto se prvo moze primetiti, njegovo telo je poprilicno ojacalo, ali se to moglo prikriti odecom, sto je Kamishiro i praktikovao.

Konacno, stigao je u selo Chigetsu. Prosetao se kroz svaku ulicu sela, i kao sto je i predpostavio, niko ga nije prepoznao. Odlucio je da poseti svoju porodicu, i da vidi njihovu reakciju. Pokucao je na vrata, i otvorila ih je njegova majka. Upitala ga je "Sta treba?", nije ni prepoznala da je to Kamishiro. Kada joj je rekao svoje ime, i obratio joj se sa majko, bila je u soku. Nije mogla da ga prepozna. Pustila ga je unutra iako joj to i nije bilo bas najmilije. Opet je video Oca, bracu i sestre, i prisetio se svega sta su mu radili kada nije mogao da se brani. Ispricao im je sta je radio i sta je naucio. Nasmejali su mu se glasno svi zajedno. Kamishira je obuzeo bes, te je progovorio:

Da li neko hoce da me testira? Da li kroz nasilje moram da se dokazujem? - Rekao je Kamishiro te stao u gard.
Svi su pobesneli a najstariji brat je ustao i rekao da ce mu on biti protivnik. Uzeo je jednu drvenu katanu i rekao:

Napadni kad god zelis, svejedno neces uspeti ni da mi se priblizis. - Rekao je sa podmuklim osmehom na licu.

Kamishiro nije gubio vreme, i odmah je napao. Brzo se priblizo ali je njegov brat zamahnuo macem. Kamishiro je sa lakocom procitao ovaj napad i kontrirao.

Posle samo jednog Kamishirovog udarca, njegov brat nije mogao da nastavi. Kamishiro je bio iznenadjen, i ujedno ponosan na sebe u tom trenutku. Nastao je tajac. Niko nije nista govorio. Svi su samo cutali i gledali u Kamishira i njegovog brata koji je bio na podu, onesvescen.

Da li je ovo bilo dovoljno? - rekao je Kamishiro smireno.

Njegova porodica ga je gledala, ali nije mogla nista da kaze. Odjednom, progovorio je njegov otac.

Dovoljno si pokazao, Kamishiro. Ali ovo idalje ne znaci da te prihvatamo nazad kao clana porodice.

Ko je rekao, da ja zelim da se vratim vama? Vi ne zasluzujete da me nazivate clanom porodice. - Rekao je Kamishiro te krenuo da izlazi iz kuce.

KAMISHIRO!!! - Proderao se otac - Necu dozvoliti ovakvo ponasanje. Mi ne zasluzujemo? Previse si pun sebe. To sto si porazio svog brata, ne znaci da si postao bog. Naucicu te ja pameti. U areni ovog sela, sutra u podne, imacemo borbu. Jedan na jedan. Ako pobedis, dokazaces da si vredan da budes clan porodice. Ako izgubis, moras otici iz ovog sela, i da se nikada ne vratis. Ako se ne pojavis, racunace se kao da si izgubio.

Kamishiro nije ocekivao da ce njegov otac uraditi ovako nesto. Znao je da ne moze da ga pobedi, sto ga je plasilo. Kamishirov otac je poznat po svojim ninjutsu vestinama. Bio je u nekoliko velikih ratova, i uvek se vracao bez povrede. Njegov otac je bio razlog zbog cega je ta porodica toliko poznata. Kamishiro je sumnjao u sebe ponovo, misleci da njegove Taijutsu vestine nisu dovoljne kako bi pobedio svog oca. Vreme koje je imao pre borbe, potrosio je na vezbanje znakova rukama. Mislio je da ako bude mogao da kombinuje neke Jutsue koje zna sa Taijutsuem, da ce imati sanse u borbi. Znao je samo par tehnika, koje su bile veoma slabe. Par tehnika iz vetra, koje su bile na nivou Genina.

Na satu je otkucalo podne. Kamishiro je bio u areni, okruzen publikom koja je dolsa da gleda borbu. Celo selo se skupilo za ovaj event. Kamishira je opet obuzeo strah, noge su krenule da mu klecaju, i bilo mu je muka. Nije mogao da se fokusira ni na sta drugo sem na pomisao da ce izgubiti, i kakve ce to posledice doneti. Ako izgubi, ostace zapamcen kao piyda.Nije hteo da bude tako zapamcen te je stime otiso i rekao senide resi u sebi, i resio svog oca olosa. Put jednog shinobija mora da bude takav da resis sve ispred sebe.

Reci: 1639