Ušla je u kuću i zatvorila vrata za sobom. Uz jedno *puf* vratila se u normalnu sebe. Odvezala je povez koji je držao dečaka, uzela ga u ruke i odnela u sobu. Koraci su odjekivali u praznoj kući u ritmu otkucaja njegovog srca. Spustila ga je polako na sredinu kreveta i pokrila, a Kinov plašt ostavila na složenog na stoliću pored. Sela je pored njega na krevet i prislonila svoju šaku na njegovo čelo, pa o obraz. Bio je čudom nepovređen. Čak nije bio ni ugruvan. Oteo joj se uzdah olakšanja kao i blagi osmeh na licu. Posmatrala ga je neko vreme. On zapravo nikad nije ni uspeo da vidi Shinrai, da bude ovde. Znala je da će mu se svideti. Bila je uverena u to. Hladan vetar udarao je u prozore, pokušavao da se ušunja u njihovu kuću uzaludno. Poput toga, biće njegov prozor, njegovi zidovi, koji neće dati na njega po bilo koju cenu.

Uzela je nešto iz džepa i zavezala da mu visi oko vrata. Čisto da znaš čiji si. Nagla se nad njim, poljubila ga u čelo i potom ustala sa kreveta polako da ga ne probudi iako je znala da nema šanse da ga tako nešto probudi kada ga nije ni sva ona buka od malopre. Krenula je ka vratima sobe kada je u sobu stupila jedna žena. Prošle su jedna pored druge, kao da ova druga nije ni bila tu. Gledale su ispred sebe. Znaš šta trebaš da radiš, bilo je sve što joj je Airin uputila pre nego što je izašla iz kuće i ostavila je sa njim.

Kako se u nekim određenim situacijama, njen odbmrambeni stav sastojao od toga što bi ćutala i ignorisala, tako je njemu verovatno bilo da napada tako. Kao što je i sad. Nije nešto što je tek tako mogla da shvati.

Uletela je bukvalno u kuću i zalupila vrata za sobom, pridržavajući ih, oslonjena leđima, kao da je neko pokušavao da uđe. Kuća je bila poznato prazna. Njeno malo utočište. Skrovište od svega. Odmakla se od vrata i krenula ka sobi gde je ostavila dečaka. Ušla je u sobu i sela na prazan krevet, zamišljajući da je tu. Verovatno bi ga ušuškala, poželela laku noć. Iako joj je teško padalo, bilo je neophodno da se to uradi. On jednostavno u ovom kampu ne sme biti viđen s njom niti da nosi njeno ime. Kroz prozor se moglo primetiti potpuno zatišje koje su, minutu kasnije, prekinule pahulje snega. Iste boje kao i Kin-ov ogrtač na noćnom stolčiću. Besna, htela ga je baciti, ali se suzdržala od te pomisli i samo ga uzela i strpala u fioku od kreveta. Onu koju skoro nikad nije ni koristila. Rešiće se toga kasnije. Možda ga ostavi kod Law-a.

Puštala ga je da tvrdi stvari koje bi mu prve pale na pamet i dozvoljavala da misli da su istina. Ko je on u njenom životu da ona kao sad tu nešto raspravlja sa njim? Trudila se da ga pusti u svoju priču (što on nije nikada ni u kom smislu, bar ne da je ona toga bila svesna), pored činjenice da je celog života bila asocijalna i dalje je imala neke spone koje su predstavljale problem. Svakako, uopšte joj nije bilo neprijatno pred njim, samo je imala taj neki trip zbog svega što se izdešavalo. Smatrala je da je to krajnji minimum i da je razumljivo. I on ju je s nekim ne znam kojim pravom našao da je napadne zbog toga. Šta je trebala da uradi? Nema razloga da joj to prebacuje, osim ako je jednostavno namerno hteo da bude bezobrazan. I bio je, svaka čast, za desetku.

Sve ono što je mislila da njega pita pre nego što se pretvorio u skota, moraće sad sama da sazna. To je podrazumevalo posetu starešinama, kao i Law-a u bolnici. Sa starešinama sada nije prosto mogla da se sastaje, nije imala volje, a kod Law-a nije želela, pretpostavljajući da će se verovatno on uputiti tamo. Moraće da izabere tačno određen momenat kada će to da obavi ako ne želi još jedan susret.

Legla je nazad u krevet i pustila da je umor savlada. Treba da bude odmorna za sutra..

Prošlo je desetak dana od nemilog događaja sa Kanabi mosta. Kada nije bila napolju, trenirajući genine, provodila je vreme unutra u stakleniku kojeg je morala iznova srediti, s obzirom da je bio prepušten sam sebi skoro godinu dana. Prva dva dana, trudila se da iščupa korov i rastavi puzavicu od stakla kao i stola. S njom je posebnu muku imala. Tri – četiri para baštenskih rukavica završilo je u kanti za smeće. Toliko je trebalo toj nemani da se iskoreni.  Svakako, taj gori deo posla, bio je gotov. Sada je nastupao onaj lepši u kom je uživala. Sađenje, presađivanje, novih biljaka, njenih novih malih žednih cimera.



Praviće joj društvo dok bude pisala, čitala ili jednostavno uživala u popodnevu uz čaj ili kafu.

Osim što se posvetila svojoj maloj privatnoj bašti, počela je da provodi više vremena i u kuhinji, praveći specijalitete. Neko bi se zapitao što bi bilo ko sebi spremao tako u većim količinama kada živi sam. Isplativije bi bilo jesti negde u kampu. Ovako, od toliko hrane bi verovatno samo dobila na kilaži. Usavršila je skoro svako poznato japansko jelo, tako da je prešla i na ostale kuhinje, indijsku, italijansku, meksičku, klasičnu američku. Svaki specijalitet koji bi napravila, posvetila bi mu svoje pažnje čitavih 10 sekundi pre nego što bi završio u kanti. Bila je ona zadovoljna sa svakim obrokom koji bi napravila, da se ne varamo, samo jednostavno, nije mogla isti i pojesti.

Sve u svemu, prepustila se jednostavnim, monotonim ljudskim hobijima. Ubijala je vreme. Čekala je nešto.

Jednog jutra, ustala je kao što bi i svaki drugi dan. Pojela je tost i popila šolju kafe. Bila je subota. Akademiija nije radila. Pogledala je u kalendar pre nego što je krenula napolje, kako bi se u to i uverila, uzela jednu neprovidnu kesu koja joj je stajala pored ulaza, pa napustila kuću, nagrnuvši na sebe svoj tamno sivi ogrtač s kapuljačom.

Suncan, prohladan prolecni dan. Hodao je u beloj odeci staresine koju je nosio uglavno na savetovanja i sastanke. Propracen komentarima bakuta i dekuta o njegovoj mladosti, izmazen recima hvale i osmesima random prolaznika nasao se pred kucom Airin Senju. potencijalne naslednice Senju klana ili 'pak više ne. Uz nekoliko zacudjenih pogleda nekih tamo random ninji sa ulice ulepljenih u njegovo lice prisao je polako vratima. Uzdahnuo je vec umoran od njenog ponašanja, znajuci sta sledi medjutim nakon ponovnog kucanja niko nije otvarao. Okrenuo se na smesan nacin kao u filmovima da vidi posmatra li neko i nakon malenog skljoca od metalne brave bese u trenutku opijen mirisom drveta i nekih lepih cajeva (kako se njemu u trenutku cinjelo).

Nije osecao nikog kod kuce. Mozda i bolje. Mozda je taman to savrseno vreme bilo. Ostavice joj pismo i zavrsiti temu. Ti nihovi emo susreti i sastanci posle kojih zazali sto je nije ubio se vise nece desavati. Slobodan od nekog straha tudjine i skrivanja rasetao se kucom trazeci parce pergamenta ili ti radni sto gde ce lako videti poruku.

Nekoliko brzih koraka doveli su ga do staklenika, naizgled jedinog mesta kome je posvecena paznja u kuci. Konacno. Papira. Neke knjige i nesto bilja do. Sada je trebao napisati pismo. Da li da bude no emotions animal ili da napise kao da je savetuje. Ajde kada je "Greška" Uzevsi papir i secajuci se njene izgovorene reci sa mosta uz neke umetnicke trzaje ruke poceo je pisati.

Krenuo je završiti pismo, ali sada kada mu nije mogla "pobeci" morao je dodati jos ponesto. Lice mu je bilo ozbiljno svo vreme i na njemu nisu mogla biti ocitana osecanja. Ruka kao da mu se opustila od zvanicno odmorno je nastavila svrljati.

Ispisao je pismo i odlozio pero sa strane. Nije ga hteo ni motati ni pecatiti. Samo ga je ostavio tu. Osvrnuo se oko sebe posmatrajuci malo i potom krenuo ka izlazu polako. Uz jos jedan skljoc napustio je dvoriste, ulicu i krenuo ka Lawu u posetu. Osecao se lakse. Ne bi mogao opisati osecaj nekom drugom.

Sive čizme, prekrivene smeđim mrljama osušene krvi zečeva koje je pobila, ostavila je pred ulazom pre nego što je ušla u kuću. Ogrtač koji je nosila preko ruke, zato što je bilo previše toplo za njega, odložila je na čiviluk i uputila se ka kupatilu. Tamo je po pločicama pobacala sve stvari sa sebe i ušla u kadu koju je prethodno natopila skoro pa vrelom vodom.

Koža joj je ubrzo poprimila crvenkastu boju svuda gde ju je topla voda dotakla, iako nije osećala bol. Njen tup pogled mogao je to i da dokaže. Dečak je njena slaba tačka. Sada kada je uklonila taj problem, vratila se na staru sebe, ako ne i goru. Razmišljala je da možda nije malčice preterala, zbog bratanice, ali, jednostavno nije postojao  drugačiji način da ih nauči lekciju. Mada, nije bila sigurna da je pojedinima to bilo dovoljno. Ovim je mislila na Hisagi-a. Delovao je previše opušteno, ushićeno, zabavljalo ga je to što je uradila, a to svakako nije bio cilj. Njemu će verovatno prirediti nešto što će ga motivisati da reaguje upravo kako je i Daruky. Iako nije bila tu da vidi njenu celokupnu reakciju, po pogledu je mogla da nasluti.

Kada je završila s kupanjem, izašla je iz kade, obavila se velikim peškirom, dobro ga pričvrstila i pustila kosu da joj pada mokra preko leđa. Bosih nogu, uputila se sledeće ka stakleniku, kada je shvatila da uopšte nije istražila biljku zbog koje je i krenula jednim delom. Biće prilike. Otvorila je vrata i stupila u staklenik, i pridržavajući jednom rukom peškir, drugu je podigla i kao istegla se u vis, uživajući u retkom trenutku spokoja, kojeg je jedino mogla i da oseća ovde. Njene biljčice su porasle, toliko, da je staklo do ulice bilo skroz prekriveno u zelenilu. Niko zapravo nije mogao da vidi da je ona tu. Na taj način je mogla neometano da se kreće. Nedugo zatim, primetila je jedan list papira koji je odskakao od svega na stolu. Prišla je, sklonila svoju knjigu u stranu, skroz do ivice, tako da ju je umalo srušila, i sela na stolicu. Rukopis nije poznavala, ali je znala ko je napisao ovo što se nalazilo pred njom. Uzela je papir u ruku i počela s čitanjem. Dok je čitala, u jednom momentu je ustala sa stolice i napravila dva koraka od stola.

Kada je završila, ostavila je polako papir nazad na sto u isto vreme gledajući ispred sebe bledo. Još od malena je učena kako se postupa u situacijama u kojima bivaš izveden iz takta. Triput meri, jednom seci, tako beše? Udahni duboko, pa izdahni. Izgleda da za to sada znala nije.  Već je bila odlučila, iako joj se podsvest trudila da je odgovori. Znaš li šta ovim radiš? Pobićeš sve ono za šta si se zalagala poslednjih godinu dana. Ti si nisi normalna. Imala je osećaj da je poput jedne od onih Lawovih glinenih bombi kojoj vrlo malo fali da se aktivira, dok je spolja izgledala smrtno ozbiljna i sasvim smirena. Čak su joj i otkucaji srca bili normalni.

Tri stvari je mogla izvući iz tog pisma. Prvo, Kin je najveći licemer koga je upoznala u životu. Drugo, ne samo da je licemer, nego se u određenim delovima pokazao kao vešt manipulator, vremenom, ljudima, situacijom. Treće, ako se ikada dvoumila oko toga da li je njemu bilo stalo do nje, sada je bila sigurna. Ovim je dokazao da jeste. Možda bi joj, u nekom drugom vremenu, bilo drago zbog toga. Niti je sada drugo vreme, niti joj je drago. Nakon onih upućenih reči na mostu, bila je ljuta na njega, živcirao ju je, nije mogla da ga gleda. Sada, niti je bilo lepih stvari, niti ružnih. Nije bilo ničega, osim tog inata koji joj nije dao mira i kog se nikako drugačije ne bi mogla otarasiti neg’ time što će otići tamo.

Ušla je nazad u kuću, obukla se i izašla na ulice kampa Shinrai.

Ovo. Dodao je neke zapise na stog stvari koje je drzao neki chunin iz sela. Ovo, takodje.

- Jel to sve ?  Prodornim pogledom opisao je na vise kukanje nego pitanje ninje koji mu je pomagao. Nakon ulaska u sobu izbacio je sve stvari iz ormara, pomalo krvnicki ni ne obracajuci paznju sta sve ima. Kutiju koju je pronasao dotrpao je u ruke. Istrazio je tako i ostatak, svaki deo i cosak. 

To je to. Znas gde ces to poneti. Momak je istrcao noseci vagon knjiga i stvari ka Beloj palati. Uz miris fosfora i plamicak crvene iskre nestali su tragovi postojanja gradjevine na tom mestu. Jos dok je gorela da ne bi izazvale velike kolicine dima Kin je sravnio sa zemljom i na njenom mestu ostavio prostor za eventualnu novu kucu.

Non-šalantno je nastavio dalje kao da je to bio rutinski deo njegovog dana. Ozbiljan svo vreme, otisao je da odmori malo i vecera.