Story - Uvod

Shinobi svet uvek je bio jedinstveno i nemilosrdno mesto. Njegovi stanari imali su tendenciju skupljanja moći zarad odbrane od umišljene katastrofe, samo utoliko da bi ta katastrofa sami postali, brišući svet ili bivajući obrisani. Ovo ciklično kretanje ponašalo se poput prirodnog pravila, obnavljajući se svaki put kada bi se značajna civilizacija uzdigla iz ruševina prethodne. Doduše, čak i najopsežnija uništenja nisu uspela biti sveobuhvatna, spoljašnjom silom sprečena da potpuno uguše duh sveta. Žrtve, počinitelji, i svi između nestajali su, bez ikakvog traga, ustupivši mesto klicama idućeg kruga.

Te zrna su bujala nedoslednim tempom, nekada sazrevajući bez ikakve naznake ili čekanja, drugim prilikama spavajući godinama. Kakav god njihov rast bio, spolja su uvek bila veličanstven prizor, retko kom oku dostupan. Novo seme se rasprslo, utemeljivši se slabašnim kracima.

Svet je bio istovremeno raširen i skučen. Širok prosto zato što nije bilo poricanja da njegova geografska veličina nadilazi shvatanje ljudi. Sa druge strane sitan jer su ga sačinjavale pretežno homogene skupine bez preterane potrebe i volje za međusobnom komunikacijom. Među ovakvim kolektivima, ipak, dva su se uzdigla kao upečatljive sile. Sreća — ili sudbina — je to što su kroz istoriju te dve moći ostale odvojene i uzajamno potpuno nepoznate, ili bi se zasigurno međusobno progutale, pokidavši krhki obruč.

Ove dve skupine nazivale su se kampovima, a zasigurno ratoborniji bio je kamp Eda. Smešten u srce guste šume, od svog začetka bio je u epicentru borilišta okolnih pljačkaša i zaraćenih grupacija. Iz toga se rodila želja za samoodbranom koja je dovela do snage, a potom i želje za pokoravanjem. Taj nagon je legitimisan prostim pravilom po kom su stanovnici i do tada živeli — jači ostaje. Osnivači Eda kampa uskoro su oslobodili nemali komad zemlje, pokrčili šumu i oivičili svoju novu domovinu ogradom, koja je potom prerasla u zid koji je branuo naselje. Uskoro, naravno, je relativan pojam, jer je period od oslobađanja do trenutne civilizacijske tvorevine bio duži od veka. Ograda izmešana sa ratničkom reputacijom osigurale su period mira koji je otupeo svirepost i agresivnost stanovnika. Iako ratnička tradicija održava vojno-policijski kompleks kampa Eda snažnim, primarna uloga većine seljanja sada je u izvlačenju dobara iz prirode i njihovom pretvaranju u profit trgovinom i zemljoradnjom.

Istorijski razvoj njihovih rivala u nedalekoj budućnosti, kampa Choten, bio je skoro pa sušta suprotnost. Osnovala ga je grupa nomada koja je pukom srećom nabasala na ono što su tada nazivali Oazom Izobilja. Naziv bi nepoučene naveo na logičnu misao da su nomadi bili pustinjaci, no njihovi putevi bili su pretežno ravničarski. Naročito oštra zima oterala ih je u obližnje planine u potragu za svime što je za prežlivljavanje neophodno. Kako su oštri vrhovi i putevi bili poput lavirinta, oni koji se tim putem otisnu često su završavali izgubljeni, pojedeni, ili na dnu provalija, dakle ovo hodočasništvo bilo je očajnički potez ili časno samoubistvo. Ipak, u jezgru negostoljubivog terena, nomadi su našli zeleni plato oivičen zidovima — prirodno mesto za civilizaciju koje je čekalo da ga neko nastani. Grupa nomada rado je prihvatila Bogom danu priliku za život i odbacila pređašnji lutalački način života. Zacrtali su put, i sa vremena na vreme kretali na putovanje kako bi ljude spolja uključili u svoje malo parče raja.

Kako su civilizacijski već bili pokriveni, nekadašnji nomadi radili su na tome da se povežu sa ostatkom sveta. Nakon više od veka, sistem mostova koji je povezivao planine sa okolinom bio je završen. Ratnici kampa Choten, iako nisu bili suočeni sa prirodnim neprijateljem na isti način kao i njihovi dalji susedi, nisu bili ništa manje sposobni ratnici. Nomadi su morali biti vešti borci kako bi zaštitili svoja krda, i taj vatreni karakter zadržao se čak i kada su prešli na sedelački način života. Stoga, borbe su bila primarna vrsta razonode, i snalaženje u njima primarni statusni pokazatelj.

Ipak, ono što je karakterisalo ova dva naroda nisu čudne okolnosti njihovog nastanka, niti njihova transformacija kroz istoriju. To je bilo izobilje životne energije — chakre, koju su posedovali. Obe grupacije su kao po pravilu privlačile individue bogate chakrom i vešte u rukovanju njome. Naravno, kao sila koja povezuje sva živa bića, chakra je osigurala da se naspram divlje različitih kulturoloških i civilizacijskih preduslova, dve kampa skoro pa preslikavaju. Naravno, pojedinosti su bile prisutne, kao što su i svuda u prirodi, ali spoljašnjem posmatraču bilo bi jasno da su ova dva mesta sudbinski povezana.

Story - Novi pocetak

Trgovinski putevi i mostovi odradise svoje. Svet je postajao povezaniji a goruca zelja za prezivljavanjem jenjavala je u izolacionistima. Makar se tako činilo. Stvarnija situacija je to da su zagovornici izolacije starili, gubeći moć i uticaj unutar oba kampa. Paralelno, mlađe generacije zaboravile su užas spoljašnjeg sveta. Tabu je uvek bio privlačan, pa su lako zaboravljene nedaće onih koji su van sigurnosti naselja morali živeti i umreti, često ostajući bez i poslednje časti spuštanja u grob.

Zastrašujuće glasine koje su trgovci i izviđači donosili sa svojih ekspedicija pripomogle su ubrzanju otvaranja. Svakakve priče, od onih o nemanima do onih o ratničkim legijama parale su svakodnevno uši vođa. Para okreće svet, pa su tako zajedno sa vođama bogati trgovci, zemljoposednici i ostatak bolje povezanih, ubrzo saznali. Dok su vodje bile mudre, moćnici su često bolovali od neizlečive gluposti, mahom se smeštajući u svoje fotelje krvno ili pukom srećom. Stoga, gusta magla panike gušila je gornje staleže.

Pozivajući se na svoju ratničku istoriju, trgovinsko-posednička mreža zadužena za više od polovine dobara u kampu Eda pritisla je Vođu. Treba učiniti prvi korak, zgaziti gamad spolja pre no što će njihove oči imati priliku da dotaknu bedeme oko kampa - bio je njihov utisak, i bili su više nego spremni da volontiraju druge kako bi umrli za njihov cilj. Vođa, odbijajuci i zalivajući njihove plamene dokle je to bilo moguće na kraju popusti. Aristokratija njihovog kalibra lako bi priuštila sebi da ga smeni, demagoški kupujći deo naroda u kom je restauracionistički duh jačao što im je život bio lagodniji. Druge mogućnosti bile su pučevi i plaćeni noževi, ali dovoljno dugo je bio na vlasti da zaključi kako bi to pre ikakvog razrešenja to dovelo do potpunog haosa. Na stotine duša, sasvim verovatno uključujući i njegovu sopstvenu, bile bi primorane da se vrate tamo gde nastadoše.

Ipak, nije mogao svu krivicu na druge svaliti. On sam bio je znatiželjan oko trenutne slike sveta, a iscepkana predstava o okolini predstavljala mu je nepresušan izvor strepnje. Premda bi još odložio ikakav korak, priznao je da je poziv na akciju pitanje vremena. Priče, iako su bile upravo to, mogle su držati kapi istine, a to bi valjalo potvrditi. Ubrzo nakon, istraživačke jedinice učestaše se, utvrdivši bezbedan parametar oko kampa, parametar u kom bi dozvolio vršljanje i delanje vojske, time zadovoljivši njihovu i aristokratsku znatiželju dok bi se on lično sa najbližim saradnicima pozabavio slučajem brigade koja je u istraživanju nestala.

Kamp Choten nije imao mnogo srećniji slučaj, mada je Poglavar bio mnogo spremniji da izađe u susret zahtevima moćnika. Snaga dodeljuje legitimitet kroz tradiciju, ali čemu služi moć u kamenoj kutiji? Došavši na svoje mesto kao veliki borac, oduvek je osećao potrebu za isprobavanjem. Niko unutar nije mu mogao pružiti razonodu, kamoli izazov, te je panika bila idealni paravan za isprobavanje sopstevnih granica. Ko zna, ukoliko su priče tačne možda bi se još jednom pre nego što zub starosti otkine poslednji pedalj njegove snage mogao osetiti živim.

Preko mostova ubrzo trčali izviđači, mapirajući oblast stotinama kilometara daleko. Kroz zatvorenost, ispostavilo se, Chotenu je uspelo promaći stvaranje mnogih okolnih grupacija. Naravno, po svojoj prirodi ne behu neprijateljske, ali ljudska blizina sama po sebi razlog je za brigu. Poglavar je sam često išao na ekspedicije, preponosan da bi dopustio pratnju izvidnice. Prespori, prelabi, smatrao je, tvrdeći da bi ga jedino usporili. Njegovi dani istraživanja završili su se dana kada mu je najednom zinula koža na trupu, tačno gde je jetra bila nezaštićena rebrima. Počinioc je bio prebrz, umakavši pre nego što mu je i senku mogao spaziti. Poglavaru beše savršeno jasno da je rana mogla biti fatalna da je moć dosegla nekoliko prstiju dublje. Od prekida na koži, doduše, mnogo veća bi rana na ponosu. Zbog nje on sakri sve o tom susretu od bilo koga, naredivši jedino da se kretnja oko kampa ograniči iz neodređenih sigurnosnih razloga. Kako bi svoju ranu polizao, umislio je da je počinioc imao sreće što ga je uhvatio nespremnog, i da će ga idući put na pola prelomiti.