Boa je bila okrenuta ka Makishimi tako da nije mogla da vidi da je Daruky otišla. Da je videla, diskutabilno je šta bi se dogodilo. Verovatno je bolje što je ovako stajala..
Boa se zagledala u Makishimine oči i zamislila se. Da li je pametno da nastavlja sa ovom igrom? Možda je otišla predaleko? Možda nije smela ni da započinje igru? Međutim, razmišljajući o tome, shvatila je koliko je zapravo Makishima voleo da se poigrava sa njom. Zašto i ona to onda ne bi radila? Sada joj je lice postalo još oštrije, oči su joj zasijale i postale veoma prkosne. Nasmejala se i rekla:
Oh, zar se ti ustručavaš? Ako je sve ono što se dogodilo bilo ustručavanje, ne želim da zamislim šta bi uradio da ne držiš sebe na uzdi?
Zatim je pustila njegovu ruku na kojoj je držala polugu, ali rever je i dalje uporno držala. I dalje ga prkosno i do pristojne mere izazivački gledajući u oči, nastavila je:
Meni se do sada nije dogodio nijedan takav ispad, hoćeš li da se takmičimo ko će duže uspeti da zadrži sebe na uzdi?
Ovo je bilo više retoričko pitanje, mada je zvučala kao da je sto posto sigurna da bi ona pobedila, bez ikakve sumnje. Ipak, nije očekivala odgovor.

Boa je bila savršeno svesna da se Makishima suzdržava. Ipak su njihova blizina, kao i razgovor koji su vodili, bili suviše intimni čak i za nju. Štaviše, osećala je da neće još dugo moći da ostane na ovoj distanci. A kada ju je još više privukao uz sebe.. tada je već shvatila da je ovo suviše za nju. Jednostavno nikada nije naišla na ovakvu osobu.. neko ko je ovakav zavodnik, a opet može toliko da se suzdržava.. u tom trenutku se iskreno iznenadila njegovoj sposobnosti da bude toliko intiman, toliko "zavodljiv" i da pušta da bude "zaveden", a da uspeva bar koliko toliko da bude pribran. Ona je u trenutku izgubila prisebnost, poželela je da se skloni. Međutim, kada je pomenula njen odnos sa njim, ona se trgla. A kada je zatim upitao i za njen odnos sa Ranekijem..ona se sledila. Onaj prkos je nestao iz očiju. Igra je sa njene strane u tom trenutku bila gotova. Makishima je pobedio ovim pitanjem. Stav joj se momentalno promenio, pustila je njegovu košulju, a s obzirom na to da ju je malopre privukao ka sebi, i dalje je bila uz njega. Međutim sada, u toj velikoj odeći, pored njegove još veće pojave, i dalje čupava od spavanja, sa izrazom čiste zbunjenosti, ona je izgledala kao žrtva. Makishimina pojava je inače izgledala prilično grubo, nekako neprijatno čak, a ona, koja je u tom trenutku izgledala kao dete, sada je zaista izgledala kao neka nevina žrtva. Spustila je pogled ka dole na par trenutaka, razmišljajući o tome što je rekao. Zatim je podigla glavu, bila je na istoj razdaljini od njega kao i malopre, ali sada nije toliko obratila pažnju na to, pričala je veoma tužnim glasom:
Na propratno pitanje ću ti odmah dati odgovor, a to je da Raneki izgleda ima ambicije koje su mnogo bitnije od mene. Iskreno rečeno, ja se ne osećam loše zbog toga. Ne želim da ga ometam u njegovim ciljevima.
Oči su joj se u trenutku zasijale i ona je nastavila da priča znatno oštrijim, čak ljutitim glasom:
Osim toga, ako ja njega ne interesujem, zašto bih uopšte bila tužna? Nisam malo dete koje je zaljubljeno u nekog idola pa da on beži od mene, a ja da ga jurim. Ukoliko je odlučio da ne može posvetiti pažnju i treningu i meni, već samo treningu, zašto bih ja ubijala sebe i zanemarivala sve ostalo kako bih plakala za njim i jurila ga? To ne samo da je ispod moje časti,
već nemam ni želju to da uradim. Sama sam svoja, uvek sam bila takva, divlja, da li misliš da ću sada da postanem neka pitoma zverka koja će da ide za nekim u stopu?
Ovo pitanje ponovo nije zahtevalo odgovor, ovo je čak štaviše bilo razmišljanje naglas. Oči su joj tako ponosno sijale dok je ovo govorila, jer njen najveći ponos bilo je upravo to - njena sloboda, ono što nikada nije nikome dozvolila da joj oduzme.

Boa je već bila svesna toga da je izgubila u igri. Međutim, poraz joj nije bio jača strana, kao, uostalom, ni većini ljudi na ovom svetu. Umela je da gubi, ali nije volela to. Zato je već uveliko uspela sebe da natera da se sabere i da, bar donekle, vrati svoj stav. Da li započinjati novu igru? Osećala je da nema snage za to. A da nastavi o nu od malopre, to teže, jer posle ovakvog prekida to je bilo skoro nemoguće. Ipak, napravila je čvrst i nepokolebljiv stav, lice joj je postalo hladnokrvno. Kada joj se vratila hladnokrvnost, shvatila je koliko se zapravo sama sebi više svidjala dok se "igrala" sa Makishimom. Promena je bila neverovatna. Setila se jedne stvari koju mu jednom prilikom rekla. Lice joj je od ravnodušnog prešlo na prilično vedro. Nasmejala se i rekla:
Makishima, nemoj da sumnjaš da sam sigurna po pitanju Ranekija. Upoznao si me kao veoma ranjivu, jer takav mi je bio period.. Pravu mene ćeš tek upoznati. I ono što si danas video je mnogo bliže mojoj pravoj ličnost.
Zatim je rešila da ga podseti na to što mu je rekla jednom prilikom. Skupila je oči malo, ali i dalje nije želela da se pomeri ni centimetar. Ipak, primećivala je koliko su im usne blizu, to je nju ometalo da normalno razgovara. Zato je svojom rukom vrlo lagano uhvatila njega za obraz i malo mu ukosila glavu, tako da im usne više nisu bile jedne naspram drugih. Dah joj je bio prilično vruć trenutno, verovatno zbog temperature koju je toliko dugo imala, i Makishima je to mogao da oseti na svom obrazu dok je ona govorila:
A za prvo pitanje.. podsetiću te na jednu stvar koju sam nedavno rekla. I dalje ga je držala za obraz, mada je njena šaka više išla preko njegovih usta kako on ne bi mogao da se pomeri. Posle par sekindi, u kojima je htela da ga pusti da bude u neizvesnosti, nanstavila je:
"Makishimina Boa" nasmejala se posle ovoga, ali je posle nastavila ozbiljno: Sećaš se toga, zar ne? Postoje dve Boe: Boa Hancock i Makishimina Boa. Makishima, i ja sam zbunjena, ja nisam nikad osećala nešto ovako, ne mogu da razumem šta osećam, ali čim sam to rekla..znači da posvećujem jedan veliki deo sebe tebi, zar ne?
i kada je završila pričanje, nije ga puštala. Ovo što je sada rekla izašlo je mahinalno iz njenih usta, nije ni znala šta će reći. Zato je i sama razmišljala o svojim rečima dok je čekala njegov odgovor...

Boi je zadrhtala ruka, nije shvatila zašto, ali nije puštala Makishimu. Ovako ga nije gledala direktno u oči i nije bila toliko hipnotisana njime. Toliko nije volela da daje direktne odgovore na ovakva pitanja.. kada je trebalo nešto da se kaže, neko mišljenje, stav, neko pitanje, bila je i više nego direktna, čak u preteranoj meri. Međutim, skoro sve vezano za Makishimu teralo ju je da priča sve izokola, što je Makishimu i nateralo da misli da je ona pričljiva. Njoj to nije smetalo, nije ni razmišljala o tome, ali direktan odgovor da mu da nije mogla, iz prostog razloga što ga ni sama nije znala.
Makishima..a šta ako ja ne znam odgovor na ti pitanje? Šta ako jednostavno nemam konkretan odgovor?
Želela je da sve to zvuči više hipotetički nego kao da zaista nema odgovor. Međutim, ipak je zvučala pomalo zabrinuto dok mu je postavljala ova pitanja..

Iznenadna hladnoća u njegovom glasu je bila toliko primetna da ju je u trenutku uplašila. Ipak, to joj je i trebalo kako bi se probudila iz te igre, iz te obmane koja zaista nije smela da potraje duže. Nije trebalo ni da je započinju. Jednostavno, dok su im ovako neodređeni odnosi, samo oboje mogu izaći povredjeni iz nje: dok čovek nije znao ništa o vatri, mogao je lako da se opeče, vremenom, kada je saznao sve o njoj, povrede su postale znatno ređe. Ako je njihov odnos vatra, oni moraju prvo naučiti da kontrolišu tu vatru, pa tek onda da se igraju "između dve vatre". To je sada shvatila. Ruka joj je vrlo polako skliznula niz njegov obraz. I ona je napravila vrlo hladan, čak mramoran izraz na licu. Udaljila se jedan korak unazad, kako bi mogla da ga pogleda direktno u oči, sa malo pristojnije razdaljine. Njene potpuno crne oči sada su bile toliko ozbiljne, i izgledale su dublje nego inače. Gutala je svojim očima njegove, potpuno se zagledala u njih. Bledilo njenog lica i crna kosa doprineli su tome da izgleda veoma ozbiljno, možda čak i strogo.Upijala je njegov pogled par sekundi, a onda rekla, mirnim i staloženim glasom:
Makishima.. razumem šta želiš da kažeš. Ukoliko to želiš, ja ću odmah otići odavde. Shvatam da sam preterala u ovo igri. Izvini.
Tek na ovom izvini, glas joj je malo zadrhtao. Rekavši to, ona se okrenula, i tako u njegovoj odeći i papučama, uputila se ka izlazu iz dvorišta.

Makishima je ponovo to uradio.. i to u trenutku u kom je ona to najmanje ocekivala. Zanemela je. Nije znala sta da misli u tom trenutku. Zaista je planirala da ode, igra je bila zavrsena i mislila je da se nece nastaviti. Ipak.. ovaj poljubac je oznacavao novi pocetak. Zapravo, cak ni ovo nije mogla nazvati pravim poljubcem, jer ona ponovo nije bila spremna na njega. Medjutim, nije bio ni blizu onim trima poljubcima koje je dobila od njega ranije. Znaci to je bio Makishimin odgovor na sve sto se dogodilo.. ovako slaba, ona nije mogla da se protivi tome sto je uradio. Medjutim, razlika od proslih puta bila je ocigledna: kada je krenula da odlazi, bila je jako tuzna sto to radi. Kada ju je povukao ka sebi, osetila je da je obuzima neko cudno osecanje. Mozda je bila srecna sto je nije pustio da ode? Mozda je potajno i zelela da je ne pusti? Nije bila sigurna. Ali nije stigla ni da reaguje na propisan nacin. On je otisao. Ostavio jo je poruku. Shvatila je da je najbolje da ga pusti da ode, da procita poruku i sama razmisli o svemu...

Kada je procitala poruku, sve joj je bilo jasno. Bez reci, bez ulaska u kucu, uputila se ka sali za sastanke, znajuci da ce tamo ponovo naici na njega...

Boa je trenutno bila nemoćna protiv Makishime. Sve se više nervirala što ne može da se izmigolji iz njegovih ruku i samo je čekala trenutak da stane na svoje noge.Iako je bila slaba i bilo joj je hladno, ona je rešila da neće da udje u kuću. Ne dok ne razjasni dogadjaj od pre sastanka. Kada joj je ponudio da udje u kuću, ona je ostala da stoji na mestu par sekundi. Zatim se ledjima oslonila na zid kuće, prekrstila ruke više mahinalno, od hladnoće, podigla je pogled ka Makishimi i rekla:
Ne ulazim ja nigde dok ne razjasnimo nešto. Ili ne znaš o čemu pričam?
Rekavši to, podigla je jednu obrvu i gledala ga u oči sa izvesnom dozom cinizma.

Kada je Boa začula ovoliku gruboću u njegovom glasu, momentalo je promenila stav. Nerviralo ju je da bilo ko bude grub prema njoj, da se dere, da joj naredjuje, a kamoli neko ko joj je bio blizak kao Makishima. To ju je malo uvredilo, više iznenadilo, ali reakcija je bila momentalna: izraz lica joj je postao hladnokrvan, ovog puta nije bilo namešteno. Odgurnuvši se od zida, vrlo laganim korakom došla je tačno ispred Makishime. Vrlo staloženim i mirnim glasom rekla je:
Zamoliću te prvo da promeniš ton kojim pričaš sa mnom. Drugo,dok obe strane nisu izrekle svoje mišljenje situacija nije niti može biti razrešena. Nadam se da toliko možeš da shvatiš.
Intenzitet glasa se nije menjao tokom govora. Bio je ravan i čak provokativno smiren.

Boi je ovaj ton još manje odgovarao, pokazivao je da je Makishima smiren, što znači da ne može da pročita ništa o čemu misli. I znala je da Makishima zna da joj taj ton ne odgovara. Ponovo provocira? Podseća je na ono što je krenula da ide? Zar njemu zaista nije bilo jasno zašto je krenula da odlazi?Bilo joj je teško i da počinje da mu objašnjava. Ipak, rekla je:
Naravno, vidiš da umeš da budeš pristojan kad hoćeš. Bravo. Za ovo drugo, smatram da ja nemam problem sa pamćenjem tako da se odlično svega sećam. Ipak, čini mi se da ti imaš taj problem.
njen hladnokrvni izraz lica u jenoj sekundi postao je podrugljiv, ali se odmah zatim vratio.
Podsetiću te ja, ne brini. Pre nego što si me četvrti put na prepad poljubio,zaključili smo da je bolje da se sklonim odavde dok ne budem imala odgovor. Znači, moj odlazak nije mogao biti odgovor, niti mišljenje. Kako sam ja to onda iskazala svoje mišljenje?
Pogledala ga je tobože veoma zainteresovano, kao da od odgovora zavisi njen život.

Kako ju je sada nervirao Makishima..ali nije ovo sada bilo nerviranje kao inače. Nije imala želju da ga udara, nije imala želju da se duri za to što on priča.Bilo je čudno, ali ona se zaista nervirala. Ostala je staložena i kada joj je prišao jedan korak, samo joj je lice postalo crveno od nerviranja. Dobro, igra se nastavlja. Pomislivši to, sada se i ona približila korak Makishimi, tako da su bili zaista veoma blizu. Malo drugačije je reagovala na blizinu sa njim nego ranije, ali nije znala zašto. Rešila je da o tome kasnije razmišlja, a sada mu je uputila zagoneti pogled i rekla:
A ko ti garantuje da nemam odgovor sada?

Podigla je pogled ka njemu, sad već nimalo hladnokrvan. Nervirala ju je cela ova situacija i želela je da se što pre opusti i da ne bude ovakve tenzije između nje i Makishime. Znala je da ima odgovor, ali ni sama nije bila svesna njega. Jednostavno, osećala je da je odgovor davno ležao negde u njenom srcu. Sada je sav njen bes od tog razgovora izbio na njeno lice, namrštila se, pogledala ga i kao iz topa rekla:
Hoćeš kratko? Dobro. Smatram da mi se veoma svidjaš. Nisam samo zaljubljena, posredi je nešto mnogo više. Međutim, vidim da nisi previše zainteresovan za to. Ljut si iz nekog razloga, možda i razočaran, ne znam, ne shvatam uzrok tvog ponašanja. Mislim da je najbolje da ovog momenta napustim tvoje prisustvo, moći ćeš bar malo da se odmoriš.
Sva uzjapurena od govora, crvena od besa i od izliva emocija, ona se vrlo oštro okrenula i zaputila ka kapiji.

Boa je bila u šoku: izdgleda da su oboje prsli. Makishima je prvi put toliko očigledno pokazao da je iznerviran, što je nju malo prenulo iz ljutnje. Ipak, taj grub glas, zajedno sa tim stiskom, koji u je zaista boleo, s obzirom na to koliko je slaba bila sada..sve to ju je nateralo da se ponovo razbesni. U tom trenutku, da je želela da se otrgne stiska, verovatno ne bi uspela. Međutim, već u sledećem Makishima je olabavio stisak i objasnio svoje ponašanje. Sada joj je bilo jasno zašto se tako poneo.. shvatila je koliko se razmaženo ponašala, koliko je zapravo izigravala dete sve vreme. U tom trenutku smučila se sama sebi. Svojom drugom rukom prihvatila je Makishiminu, kojom ju je držao za podlakticu, i skinula je sa svoje. Međutim, nije ispustila njegovu ruku. Naprotiv, uhvatila ju je obema rukama. Lice joj je postalo veoma ozbiljno. Sada više nije bilo crveno, već skoro potpuno belo. Oči su bile tamne kao i uvek, bez nekog posebnog sjaja. Ipak, zagledala se njima u Makishimu i analizirala njegovu ljutitu pojavu.Uzdahula je, a zatim mu se obratila:
Izvini, Makishima. Zaista sam preterala u svojoj nezrelosti. Trebalo je da shvatam neke stvari odmah. Ja bih te zamolila da me ne stiskaš jako, boli me i ovako.. Hvala ti što brineš,
a za ovo poslednje..jednostavno, ovakav odnos me je iznenadio. To je sve. Izvini.
Nije mogla više da priča a da bude toliko staložena. Zato je samo zaćutala, i dalje ga držeći za ruku i gledajući u njegove svetle oči.

Boa ga je pustila da je uvede u kuću. Zaista, bilo je dosta toplije unutra. Koža je počela polako da joj gori, što znači da će se uskoro ugrejati. To je dobro. Međutim..tek sada je shvatila šta je ona malopre rekla. Ona je njemu rekla kako se oseća pre nego što je i sama to shvatala.. kako je to moguće? Da li je to istina? Bilo bi čudno da nije, jer, dok ju je vukao za sobom u kuću, jednostavno je poželela da nikada ne pusti njegovu ruku.bila je nekako čudna, u isto vreme hladna i topla. Zapravo, moglo bi se reći da je bila hladna, ali da ju je grejala. To ju je podsećalo na njegov odnos ka njoj: hladan u duši, ali topao prema osobi koju voli. U svakom slučaju, nije htela još uvek da sedne. Pustila je Makishiminu ruku i pogledala ga u oči. Pocrvenela je cela koliko joj je bilo neprijatno da ga gleda u oči.
Makishima..
počela je, ali je shvatila da je isuviše crvena, osećala je to na ušima. Mnogo joj je bilo neprijatno u ovoj situaciji, ipak mu je malopre priznala da oseća nešto prema njemu. A sad? Sad će da ga gleda u oči i priča mu šta planira? A šta planira? Nije znala. Osećala je samo da joj lice gori i morala je da spusti pogled. Tiho je rekla:
Ne znam, Makishima. Ne znam šta se radi u ovakvim situacijama.
Glas joj je bio prilično nesiguran, zaista se primećivalo da ne zna šta da uradi sada.

Boa je došla pored Makishime na kauč. Sela je u turski sed i okrenula se ka njemu licem, kako bi ga sve vreme posmatrala. Iz turskog seda je skupila kolena ka grudima i obgrlila ih rukama:često je to radila kada je zbunjena i ne zna šta da uradi. Kada je Makishima postavio ovo na prvi pogled jednostavno pitanje, ona je ponovo ostala u šoku. Šta je on, osnovac, ili možda neki klinac koji priča sa posterom na vratima svoje spavaće sobe? Verovatno bi to pomislila da i sama nije bila izuzetno zbunjena i smetena.Naslonila je bradu na kolena i samo lice usmerila ka Makishimu. Kako da mu odgovori na ovo pitanje? Da li je na njoj da odluči da li su oni u vezi? A šta je uopšte veza? Ona nikada nije zamišljala da će trenutak kada prizna nekome da mu se svidja izgledati ovako. Iskreno je bila malo razočarana situacijjom, mada se trudila da to ne pokazuje. Ipak, njeno lice se nesvesno nadurilo, obrazi su joj se malo naduli, usta skupila, malo napućila, ništa preterano. Ona to nije ni primetila. Vrlo nespretno je odgovorila:
Kako to da ti mene pitaš nešto tako? Kako.. kako bih ja to znala..
nije znala šta da kaže, skoro da je zanemela koliko se zbunila, tako da se samo okrenula ledjima Makishimi, u istom položaju u kakvom je bila malopre, jednako nadurena,samo što ga sad nije videla.

Kad je Makishina počeo da priča, osetila je da mu je glas bio nekako drugačiji. To ju je zainteresovalo, pa je rešila da osvrne glavu, iako mu je i dalje bila okrenuta ledjima. U tom trenutku, zanemela je. Otvorila je usta u neverici, ali ih je brzo preklopila rukama. Ispred sebe ugledala je nešto toliko slatko da ni sama nije nogla da poveruje. Makishima, onaj grubi, nadmeni, cinični i često licemerni Makishima, koji nikada ne pokazuje svoja prava osećanja, imao je crvenilo na obrazima. On je pocrveneo. Njegova bela koža i bela kosa uvek su savršeno išle jedna uz drugu, ali ovo crvenilo...pridavalo mu je izgled neke igračke. Makar je ona to tako videla. I sama je pocrvenela od toga. Sada se definitivno ponovo okrenula ka njemu,sedeći i dalje u turskom sedu. Sklonila je ruku sa usta da ne bi bila nepristojna i maksimalno moguće se suzdržavala od reakcija. Ipak, sam pogled na njegovu pojavu oraspoložio ju je i dao joj novu snagu. Kada je progovorio, još više se zgranula: Makishima je počeo da zamuckuje. Kako? Kada je on uspeo da postane ovakva mica? Ipak, iako je zamuckivao, svaka njegova reč ostajala je momentalno zapečaćena u njenom srcu. Toliko puta su muškarci flertovali sa njom, pokušavali da je osvoje.. nikada ih nije ni pogledala. Kada bi neko bio dosadan - na grublji način ga je primoravala da odstupi od nje. Međutim... ovo je bilo prvo pravo priznanje upućeno njoj. Znala je da Makishima nije kao ostali muškarci. I osoba poput njega, njena skoro pa sušta suprotnost, uspeo je da se zaljubi u nju, možda čak i da je zavoli?? Na poslednjoj rečenici, prestao je da zamuckuje. Ta poslednja, tečna rečenica, tako je bila prirodna, tako iskrena.. ni u čijem govoru nikada nije uživala više nego u ovom njegovom, na početku malo nespretnom, ali na kraju tako veštom.. Oči su joj se caklele sve vreme dok je on to pričao. Kada bi joj neko pričao o ovoj situaciji i pitao je da šta bi uradila posle ovog govora, ona ne bi znala da odgovori. Ipak, njena reakcija bila je potpuno insinktivna. Ustala je iz turskog seda i dopuzala na kauču do Makishime. Obgrlila ga je obema rukama i naslonila glavu na njegovo rame. Morala je to da uradi, nikako drugačije nije mogla da reaguje. Toliko je bio sladak, toliko je bio iskren, a reči jednostavno nisu odmah mogle da poteknu iz njenog grla. Ovo je bila jedina prikladna reakcija. Obgrlila ga je prilično jako, ali i dalje nežno, kao da hoće da mu kaže da ne ide nikud. Zatim je, i dalje ga grleći, progovorila vrlo tihim glasom, vrlo blizu njegovog uveta:
Od ovog trenutka možeš biti siguran. Siguran i u sebe, i u mene, i u naš odnos. Jer i ja sam od sada sigurna:ja sam tvoja. poslednje tri reči je naglasila, a posebno ovu "tvoja". Bila je svesna svega što je radila, ali sutra će verovatno misliti da je ovo sve bio san. San, koji će, možda, trajati večno..

Boa je osetila da joj je Makishima uzvratio zagrljaj. Bio je to najiskreniji zagrljaj koji je ikada dobila od nekoga. Naravno da je uživala,, i ostala bi u zagrljaju do ko zna kad, ali bol u glavi, koji je do sada bio podnošljiv, sada je prestao da bude: velika oštrina prošla joj je kroz levu slepoočnicu. Imala je osećaj da ju je neko zabo nožem u tu tačku. Bol je bio zaista nepodnošljiv, nije mogla da ga ignoriše.U trenutku je jauknula i, odvojivši se od Makishime, uhvatila se rukom za levu slepoočnicu. Bol nije prolazio par sekundi i već je počela da razmišlja kako će se onesvestiti. Smrtno je prebledela i na čelu su joj se pojavile bore. Pognula je glavu i pritiskala slepoočnicu, u nadi da će je manje boleti. Čekala je da prvi talas bola prodje kako bi mogla da se izvini Makishimi za takvu reakciju. I dalje pognute glave i sa rukom na slepoočnici, ona je progovorila tihim, pomalo zadihanim glasom:
Izvini, Makishima.. malo me je zabolela glava, sada je sve ok..
dok je to govorila, bukvalno se borila sa bolom da bi mogla da priča uopšte, zato je i bila zadihana.

Boa je uzela lek i zahvalila se Makishimi: svidela joj se njegova snalažljivost. Već joj je bilo malo bolje, da li od placebo efekta ili je to bila puka slučajnost, nije bila sigurna. Ipak, uspravila se na kauču, sela i zagledala se u Makishimu. Iznenada joj je palo na pamet da je na sastanku dobio veoma važnu ulogu pored njihovog kagea. Interesovalo ju je njegovo pravo mišljenje o sastanku, kao i o dužnosti koju je dobio. Zato je, možda ne u baš prikladnom momentu, napravila ozbiljan izraz lica i upitala ga:
Makishima, postao si danas član ANBU. Šta to znači, da li si pretpostavljao da će ti dodeliti tu ulogu? Ja sam se prilično iznenadila kad sam saznala, jel si siguran da želiš to?
Rizikovaćeš svoj život zarad drugog, zar je to tvoj kodeks?
Rekavši to, shvatila je da je možda malo preozbiljna tema za ovaj trenutak pa se malo nasmejala i dodala:
A možda ipak nije tema koju treba sad da otvaram, baš sam radoznala, izvini haha
Sve vreme dok je ovo govorila, bila je neobično opuštena. Nije mogla da zamisli da će ikada posle takve scene moći da bude toliko opuštena..

Boa se nasmejala. Nikada nije zaboravljala kakva je Makishima osoba. Doduše, sada joj je bio bliži onaj dobar i nežan Makishima, uz koga je ona bila dobra i nežna Boa. Ipak, njih dvoje su bili slični u jednoj stvari: kada su bili sami za sebe, bili su prilično divlji. Ali, zajedno su smirivali jedno drugo, skoro pa držali na uzdi. Kada ju je Makishima obrglio, ona se pribila uz njega i naslonila na njegove grudi,obgrlivši ga ponovo malo: izgledalo je kao da grli jastuk. Nije joj se spavalo ali je bila umorna, samo ovoga puta kauč jjoj je bio i više nego udobno mesto za odmor. Naslonjena tako, podigla je malo pogleda ka Makishimi, kako bi mogla da ga gleda u oči:
Znam, Makishima. Pretpostavila sam. Želela sam samo to da čujem od tebe. U svakom slučaju, podržavam te šta god da zamisliš, sve dok to tebe ne ugrožava.
Zastala je na sekund, razmislila nešto, pa dodala:
Meni nije dodeljena nikakva titula. Imam odredjene pretpostavke zašto je to tako, ali drugi put ću ti reći. Nemoj da se brineš oko toga. I još jedna stvar me zanima: vreme koje ćemo moći da provedemo zajedno. Imam neke planove, koje ću ti takodje reći malo kasnije.
Gledala ga je netremice, trepćući malo više nego obično zbog neugodnog položaja: jedva je mogla da ga gleda u oči odatle. Ipak, nije se ni mrdnula.

Boa se zamislila malo. Odavno je imala planove koje nije smela nikome da ispriča, iz jednostavnog razloga: nije ni imala kome. Istina, samo je nagovestila to svojim roditeljima, ali dobila je šut kartu iz kuće ukoliko ne odustane od svoje zamisli. Njeno glavno pravilo je bilo da nikada ne odustane od onoga što je naumila, uvek je imala čvrst stav. Zato joj trenutno nije bilo dozvoljeno da se vrati kući. Makishima joj se jednim delom svideo upravo zato što je smatrala da može da mu iznese svoje ideje. Ipak, mislila da je još uvek prerano. Zato se samo nasmejala i rekla:
Neću ti još reći moje ideje, ono što sam htela da ti kažem je plan kojim ću moći da realizujem bilo šta.
Gledala ga je par sekundi tako, a onda se malo odvojila od njega kako bi mogla da ga gleda normalno dok priča:
Makishima, ti si mnogo moćniji ninja od mene. Da li bi pristao da treniraš sa mnom? Kad kažem treniraš, ne mislim da odemo i iz ljubavi ili dosade počnemo da se borimo. Ne.
Hoću da to bude pravi trening. Nešto što će da ojača mene, ali i tebe. Da to radimo svaki dan, možda i noć, i što je jako bitno: da naučimo da se borimo zajedno. Da li bi pristao na ovako nešto,
Makishima?
sada ga je već ozbiljno gledala, moglo se primetiti da joj je ovo veoma važno i da sa nestrpljenjem iščekuje odgovor.

Kada je Makishima izrekao svoju tako duhovitu šalu, Boa se trudila da se ne nasmeje, ali raspoloženje joj je bilo takvo da je jednostavno morala da razvuče facu u osmeh od uha do uha. Ipak, ubrzo je uspela da skine osmeh sa lica, da se "namršti" i udari Makishimu, ovog puta malo jače, u ruku.
Misliš da si duhovit, a zapravo si seljak! Tek ćemo videti koliko imaš energije!
Zatim je pogledala malo ozbiljnije u njega, oči su počele da se cakle od radosti. Ustala je sa kauča, malo poskočila od sreće, i rekla.
Plašila sam se da će prvi sastanak biti dosadan izlazak u onaj restoran! Neka to bude drugi izlazak, kad već završimo misiju!
Sijala je od sreće: nikada nije mogla da zamisli da će je neko na prvi sastanak voditi na A rank misiju. Toliko je bila oduševljena da nije mogla da sakrije to. Uostalom, nije ni bilo potrebe.

Boa se nasmejala na njegove reči: zaista, svaaki sustret sa njim bivao je drugačiji od onog prethodnog, iako je Makishima uvek bio isti. Svidjalo joj se to. Trebalo je da očekuje nešto ovako od njega. Potpuno je zaboravila na temperaturu, bila je ko nova. Zaboravila je i na odeću u kojoj se trenutno nalazila, ništa joj nije smetalo. Prihvatila je Makishiminu ruku i krenula ukorak s njim, dodavši samo usput:
Ništa drugo ni ne očekujem od tebe, Makishima.

Boa je ušla sa Makishimom u njegovu kuću. Već je počelo da sviće, ali ona nije osećala neki preterani umor. Odmah je došla do ogledala kako bi pogledala na šta liči u toj košulji. Očekivala je nešto slično onom džaku, ali kada je videla, shvatila je da i nije tako loše, čak joj se svidelo da bude u Makishiminoj odeći. Bilo joj je žao što će sad morati da se presvlači tako da nije žurila sa tim. Okrenula se ka Makishimi i rekla mu:
Idi se ti obuci, ja bih skuvala kafu, hoćeš i ti?
Nadala se da Makishima neće obratiti pažnju na to što se ona još uvek nije presvukla.

Dok je Boa kuvala kafu, odjednom je shvatila da je zaboravila da pita Makishimu da li sme to da uradi. I bila je veoma opuštena, iako nije dobila dozvolu, što nije bilo uobičajeno za nju. Nasmejala se pri pomisli da se zaista ponašaju kao neki matori bračni par. Kada je kafa bila gotova, stavila ju je na poslužavnik i odnela u dnevnu sobu. Spustila je kafu na sto i, iako nije bilo mnogo mesta, ugurala se na fotelju pored Makishime:
Ja sam se malo odomaćila ovde, nadam se da ti ne smeta? I da, nadam se da bar sada nećemo morati da se prepiremo ko će spavati na kauču a ko u krevetu?
Nasmejala se pri pomisli na dan kada su se kasno uveče, jedva budni, prepirali ko će gde spavati.

Boa je uživala u posmatranju Makishiminih očiju. Osećala je da bi mogla da sedi ovako zauvek, šćućurena u njegovom zagrljaju, uz njegovo toplo telo koje je konačno uspelo potpuno da je zagreje. Pogled mu je bio veoma prodoran, izgleda da je i on nju, kao ona njega, posmatrao trenutno. Osećala je njegovu blizinu i to joj je bilo dovoljno, mogla je ovako da prodje čitava večnost. Ipak, on ju je ubrzo privukao ka sebi, stavio joj ruku na obraz i poljubio je. Prvi put u životu nije morala da beži od njegovog polubca, ovo je bio prvi koji je ona dobrovoljno prihvatila, i osećaj je zaista bio mnogo drugačiji. Kada su se odvojili jedno od drugog, Boa je pogledala u Makishimu i nasmešila mu se: nije želela rečima da kvari ovaj momenat, momenat koji će verovatno pamtiti zauvek, jer čudne su bile okolnosti pod kojima su oni uopšte dogurali do svog "prvog poljubca". I sama ova situacija, gotova misija, vožnja balonom i posle noćna šetnja koji su na kraju ispali prilično romantični, sve je to bilo veoma neobično, na kraju njihov trenutni izgled... sve je bilo za pamćenje. Sve su to ovekovečili poljubcem i Boa se nasmešila Makishimi upravo kako bi mu pogledom rekla: naš prvi sastanak je uspeo. Ipak, nije ni reč progovorila. Ostala je šćućurena uz njega i naslonila se na njegovo telo, ne razmišljajući više o tome da li on ili ona treba da se obuku.

Boa je napravila ozbiljnu facu. Htela je da se pretvara da je ljuta i da želi da ode. Pokušala je da izgleda što ljuće, mada joj baš i nije uspevalo zbog lepog raspoloženja. Ipak, malo se odvojila od Makishime, koliko god joj je to dozvoljavala uska fotelja, i udarila ga jednom po ruci.
Nisi smeo to da uradiš...
Glumila je sebe od ranije, i sama praveći šalu od toga. Ipak, odmah mu je prišla blizu kao malopre i prvi put ona njega poljubila, kao znak da je sve to u prošlosti i da sada mogu da budu opušteni. Njoj samoj to je bilo veoma čudno, prvi put u životu se poljubila sa nekim na njenu inicijativu. Zatim se samo naslonila na njegove grudi i tiho rekla:
Makishima, ovo veče je jako dugo, a ja bih volela da traje još duže..ipak, hoćemo li ostajati ovde sve vreme?
Što se nje ticalo, mogla je zauvek tu da ostane,odgovarala joj je ova udobna fotelja. Ipak, na njemu je bilo da odluči gde će otići da spavaju.