Koliko dugo je čekala na odgovor? Predstavu nije imala, ali bilo joj je jasno da je izgubila 10 godina života čekajući odgovor. Kada ju je gledao u oči, ona je analizirala njegove: kako su to bile čudne oči! Kako je pogled bio neverovatan. Kada je dao svoj odgovor, toliko joj je lepo zvučalo kada je izgovorio njeno ime. No pored prijatnosti cele izjave, ona je dobila odgovor na svoe pitanje. Sve je bilo jasno! Međutim, ni ona nije znala kako da se ponaša. Zato je uradila ono što ju je naterao prvi nagon, ono što ne bi uradila da je razmišljala. Prišla mu je posve blizu i zagrlila ga. Bio je viši od nje, ali ona se popela na prste i obgrlila ga. Shvatala je da nekada gest znači mnogo više nego milion reči, ali je ipak dodala:
Bolje zaedno da smislimo šta ćemo nego da se mučiš ti sam, i ja isto da patim sama. Govoreći ovo, savršeno svesno je rekla za sebe da je sama: na Ranekija više nije računala, makar ne na toj frekvenciji. Za sada se osećala kao da je sama na ovom svetu. Trenutno je samo Makishima bio uz nju, i to je okretalo sasvim novi list u njenoj biografiji..

Boa se malo osvestila kad je zagrljaj prestao da traje. On je potvrdio njene ideje, njen plan, koji je bio veoma neodredjen zapravo. Međutim, njemu i dalje nije lako. Nikada mu neće biti lako, dok god je ona sa Ranekijem. To je bilo jasno. Zato se okrenula ka njemu i upitala ga:
Želiš li da te sada ostavim samog malo?

Boa je pomislila kako ga neće još dugo zadržavati. Shvatala je da želeo on to ili ne, oni oboje treba da porazmisle o svemu. Međutim, primetila je da on jede hladnu kajganu i pije hladnu kafu. Bilo joj je žao što nije uspeo da pojede sve dok je *friško* pa je rešila da mu makar toliko učini. Okrenula se ka njemu i upitala ga:
Smem li upotrebiti tvoju kuhinju? Završiću za 15 minuta sve pogledala ga je upitno, već smirenije.

Svideo joj se komentar ali se napravila ljuta, pa je iz kuhinje zgrabila varjaču i gadjala Makishimu u glavu,ne progovorivši ni reč. Međutim, glasno se bila nasmejala tako da je bilo jasno da mu je šala uspela. Ovoga puta pronašla je dva staklenca piva u frižideru, izvadila sve što je mogla da iskoristi iz frižidera (skoro praznog), dobro začinila i uspela za manje od 15 minuta da napravi super obrok za dvoje. Došla je do Makishime, donevši sve ovo na poslužavniku. Stavila je ispred njega i ispred sebe, nasmešila se i rekla:
Prijatno!
Imala je osećaj da se nalazi u svojoj kući, koju tako dugo nije videla. Ovo trenutno ju je činilo toliko srećnom da nije mogla da skine osmeh sa lica dok je uzimala prvi zalogaj.

Boa se zamislila na par sekundi. Zatim je uzela paklu, izvadila cigaru, zapalila je i uvukla jedan dobar dim. Sačekala je još par sekundi pa je počela da priča:
To je duga priča, i zahteva neku drugu situaciju. Međutim, mogu ti reći nešto. U njenom glasu se osećala staloženost: izgleda da se navikla već na ovo stanje. Površno se navikla, zato je sada i mogla da priča samo neke stvari. Kada bi pričala celu priču, vrlo verovatno bi jako pobesnela, ili nešto slično. Zato je rekla samo:
Imala sam roditelje i kuću u kojoj sam živela sa njima. Međutim, dogodila se situacija i oni su se pokorili nečemu čemu nije trebalo čak ni pod pretnjom smrti. Nisu me slušali. Smatrali su da sam nedovoljno zrela. Naposletku, došlo je do jednog jako nemilog dogadjaja, o kom ću ti pričati sledeći put.. uglavnom, bila sam izbačena iz kuće. Od tad lutam... uvukla je još jedan dim i zamislila se...

Boa se nasmejala na ove reči:svidjao joj se njegov smisao za humor. Smatrala je da je sad pravi trenutak da napusti malo njegovo prisustvo i da pusti njega da porazmisli o svemu. Završila je cigaru, ustala, pozdravila ga rekavši:
Imaću to u vidu.Kod mene je to za sad, nažalost, samo figurativno. Budi mi pozdravljen, videćemo se uskoro. namignula mu je i otišla.

Boa je ušla za Makishimom veoma odlučno. Nije očekivala ništa. Osećala je hladnoću koja je dopirala sa njegove strane. Nije moglo da se kaže da duboko u sebi nije osećala izvesnu tugu što ju je i on tako brzo napustio, tako se bar činilo..međutim, šta drugo je mogla da očekuje? Zato je veoma hladno progovorila:
Znam da postoje neke stvari koje hoćeš da mi kažeš. Učini to odmah, da ne odlažemo. Držala se čvrsto sve vreme, iako njeno unutrašnje stanje ni izdaleka nije bilo toliko čvrsto.

Boa je odjednom osetila sve ono što je Makishima ranije osećao kada je ona okolišala: jednostavno je želela da čuje šta ima da joj kaže. Šta god to bilo, bolje da kaže sada nego da ne kaže uopšte, ili da priča izokola. Samo je grubo rekla:
Počni od početka. Imam već ideju o čemu sve imamo da pričamo, Zato, slobodno.

Boa je shvatala da su ozbiljne stvari u pitanju. Ozbiljan razgovor im predstoji. Nema šale. Bar za sad. Znala je da je tokom cele misije na mnogo mesta pogrešila i tu nije bilo nikakvog opravdanja. Zato je samo zatvorila oči, udahnula duboko, sela na fotelju prekoputa Makishime, i dala sledeći odgovor:
Zašto sam uzela kristal? Zvuči malo čudno, ali jasno mi je šta si želeo da me pitaš.. ukratko, neko je morao to da uradi. Zašto to ne bih bila ja? Nije zvučala kao da je ponosna što se žrtvuje. Samo je to iznela kao činjenicu koja se podrazumeva sama po sebi.

Boa se zamislila: ni u jednom trenutku nije to poricala. Međutim, zaista je moglo da se dogodi nešto. O tome uopšte nije razmišljala. Kako je imala toliko propusta tokom te jedne misije? Skoro da je nemoguće da neko ko je do te mere istreniran, kao ona, ima toliko propusta..To je bio ogroman problem, i to ne neznanja ili nedostatka iskustva, već jednostavno trenutka. Međutim, to nije opravdanje. Zato je pogledala Makishimu u oči i progovorila:
[color=#009933]Slušaj...znam da si ti u pravu. Takodje znam da sam pogrešila mnogo puta tokom misije..imam potrebu da se izvinim, iako tebi to nimalo ne znači, pretpostavljam. Zato ću samo reći da postoji nešto što se dogadja u meni što me je navelo na sve te greške.. to nije orpavdanje, daleko od toga, ali ako pokušaš da me razumeš, možda ti bude sve jasnije.../color] gledala ga je u oči. jer kontakt očima je jako bitan kao dokaz da sme da se suoči sa njim posle svega..

Boa je čitav minut ćutala.Da je bilo ko drugi ovo pričao, ona bi se našla uvredjena. Međutim, sada se ekstremno naljutila. Na Makishimu? Pa.. možda malo zbog njegove grubosti - ipak je veoma grubo sročio svoje mišljenje. Ipak, posle njegovog govora, ona je više bila ljuta na samu sebe.. Nije Makishima bio u pravu, uopšte. Nije ona želela da se pravi važna pred Ranekijem..nije to bila poenta njenog olakog ponašanja. Ona je više želela da dokaže sama sebi da je nezavisna od ove dvojice. Da može da bude sa njima, ali bez njih. Da može da bude pored, ali da ne računa na njih... Ipak, šta je sebi dokazala? Da li je to možda nemoguće? Da li zaista više ne može bez njih? Sve ovo je bilo mnogo dvosmislenije nego što je bilo ko od njih mogao da zamisli: ukoliko bude mogla tokom cele misije da se ne oslanja ni na jednog od njih, to znači da ih može ostaviti obojicu. Zapravo, ne ostaviti, već biti spremna na to da oni nju ostave.. Međutim, da li je moguće da se do te mere oslanjala na njihovu pomoć? Na njih samih? Kako to da ona, koja nikada ranije nije verovala ljudima, da toliki deo svog poverenja dvojici ljudi.. to nije ličilo na nju. Zato je bila veoma ljuta na sebe kada je Makishima rezimirao šta se dogodilo. Ona nije želela da podeli ove misli sa Makishimom... previše se oslanjala na njega, kao i na Ranekija. Plašila se same sebe više, ova misija ju je potpuno dotukla: kako je ranije preživljavala? Mora to da se menja. Možda ne bi trebalo da dozvoli da se više probližava Makishimi.. Nije bila sigurna kako da nastupi, pa je počela da odgovara na ono što je mogla da odgovori potpuno iskreno:
Zašto sam skočila za tobom? Zašto sam bila tako glupa? Ne znam.. i sama se pitam. Jako sam olako shvatala život, kako svoj, tako i vaš, na ovoj misiji. Ipak, u tom trenutku,
u trenutku kada sam videla da padaš u ponor, da možeš da se nabodeš na one ledene šiljke na dnu..instinkt je proradio. Što se toga tiče, nemam opravdanje, nemam objašnjenje, ali ne možeš ni da me kriviš..to je nešto što je jako teško suzbiti.. da je bilo ko skočio, ja bih uživala posmatrajući prelepu scenu njegovog slobodnog pada sa planine. Možda bih mu čak i mahala, zaslužio je da ga zajebavam ako hoće da se ubije. Verovatno bih i shvatila da ima neki plan.. Međutim, kada sam videla da ti padaš.. glupo sam reagovala. Zastala je i napravila tužnu facu. Zatim se zamislila, nasmejala i nastavila: Jednostavno, moje telo je reagovalo brže od mog mozga.. ja imam jako malo ljudi do kojih mi je stalo, ali za njih bih bukvalno skočila u provaliju koja nema dna gorko se nasmejala. U nekoj drugoj situaciji to bi bilo porednjenje, medjutim sada je to bila scena koja se zaista dogodila. Zato je to bilo još više ironično:
Ja sam uvek tu sa osobu do koje mi je stalo..mada preterala sam, nisam razmišljala. Pogledala ga je, namrštila se malo tužno i, gledajući ga u oči, veoma usporeno, naglašavajući svaku reč, rekla je: Izvini što sam skočila za tobom, izvini što mi je prvi instinkt bio da krenem za tobom. Izvini što sam bila glupa.

Kada je Boa čula Makishimin šaljiv glas, veoma se iznenadila: kako je mogao da predje sa onog grubog glasa na ovaj prijateljski? Međutim, kada se ponovo uozbiljio i rekao sve ono što je rekao, ona se zaledila: nije joj mogla ništa hladnoća koju je osetila na misji. One hladne planine nisu uspele da je zalede, da je zamrznu, da je ukoče u mestu. Međutim, Makishimine reči su to uradile u trenutku: zar bi i on skočio za njom da se nešto tako dogodilo? Zar bi i on ispao budala radi nje? Nemoguće.. njen mozak nije mogao da prihvati činjenicu da je nekome do te mere stalo do nje. Želeo je, ali iskustvo mu je govorilo da to ne radi. Osim toga, šta se dogodilo sa Makishimom u trenutku? Kako se tako preobrazio? To je veoma uticalo na njenu nepokolebljivu uzdržanost i ravnodušnost. Kako posle ovakve nagle promene da ostane potpuno ravnodušna? Zašto joj je to radio? Kako je mogao? Već duže vreme je držala masku potpune hladnokrvnosti, da bi je on jednostavno uništio u paramparčad sam uništivši svoju masku grubosti i mržnje.. Boa je prvo zaustila nešto da kaže, i dalje se trudeći da ima mrtvu facu. Međutim, otvorivši usta kako bi progovorila, odmah se predomislila. Osećala je da će joj glas zadrhtati. Zato je stegla pesnice na rukama, ruke držala čvrsto stisnute pored tela i, ustavši sa fotelje, okrenula se ledjima Makishimi, kako joj ovaj ne bi video lice, koje se, u onom trenutku kada se okrenula, potpuno preobrazilo. Maska čiste hladnokrvnosti i ravnodušnosti ti je nestala kao da je izvela neki neverovatni mađioničarski trik: na njenom licu ocrtavala se jedino briga i neka nedefinisana tuga.. njene kao ponor duboke i tamne oči sijale su se poput dve zvezde sabijene jedna uz drugu. Bilo joj je svašta na umu, ali izgovorila je sledeće:
Zašto, Makishima? Zašto... zastala je na sekundu. Shvatala je šta joj donosi ovo što će upravo reći... Otkriće da joj je pored svega što se dogodilo stalo do njega. Otkriće da joj nije svejedno bilo tokom cele misije, a kamoli sad. Otkriće da je ovo bila jedna kratkotrajna i loše uradjena maska.. Shvatajući sve to, progovorila je jedva čujnim ali veoma čvrstim glasom:
Zašto mi ne dozvoljavaš da te mrzim? Zašto baš u ovakvom trenutku.. glas joj je malo zadrhtao pri poslednjih par reči, tako da je zastala kako bi udahnula dublje, a onda je nastavila: Zašto me jednostavno ne oteraš, ne izvredjaš i ne kažeš da sam nešto najgore što je moglo da ti se desi, najnemogućija osoba koju si upoznao..jer to je istina,
zar ne? A na taj način ćeš olakšati meni da ostanem sama.. po njenom glasu moglo je jasno da se shvati da nije želela da se to desi,nije želela, ali je možda smatrala da će tako biti bolje? Za nju? Za Makishimu? Ili za oboje? Možda ni za koga? Nije znala. Pričala je sve to na silu.. međutim, ona se veoma trudila da joj glas bude potpuno hladnan i ravan, što joj je uspevalo u nekim trenucima, ali baš to je dovodilo do toga da joj glas ponekad zadrhti, što je davalo neku posebnu atmosferu celom govoru... zvučala je pomalo jezivo.

Boa nije mogla da očekuje ovakvu reakciju. Bila je ubedjena da će se on, posle njenog govora, vratiti u svoj hladnokrvni stav. Da će je samo ismejati. Da će joj ponovo reći da je budala.. Međutim, kada je prišao i dodirnuo je, stresla se. Okrenuo ju je ka sebi i mogao je da primeti njen tužan, ali iznenadjen pogled. Pokušala je u tom trenutku da napravi ravnodušan pogled, da zamrzne lice. Ipak, to je bio samo smešan pokušaj. Kada je izgovorio njeno ime, osetila je neku neobičnu nežnost. Ta tri slova, "Boa" , odzvanjala su joj u ušima, odzvanjala su poput neke lagane melodije. Kako neko može sa takvom nežnošću u glasu, možda čak prikrivenom ljubavlju, da izgovara njeno ime? Nikada joj se neko nije obraćao na taj način.. naježila se od tog glasa. Primetila je njegov pokret glavom dok je sklanjao kosu.. svaki njegov pokret u tom trenutku ona je mogla bez problema da primeti. Prosto, bila je fokusirana na njemu. Gledala ga je u te svetle oči dok je ponavljao njoj dobro poznatu primedbu za gledanje u oči.. pogled joj je bio i dalje malo zbunjen, ali više tužan. Želela je da bude hladnokrva, a nije mogla. Da je bio malo dalje od nje, možda bi i uspela. Ali ovako.. ovako blizak kontakt sa njegovim tako neobičnim očima ju je terao da pokaže kako se zaista oseća. A to je bila čista tuga, koju je malo ispoljila i u glasu dok je govorila:
Kako, Makishima? i ona je njegovo ime izrekla veoma nežno, nije to želela, ali samo po sebi je tako ispalo. Kako misliš da te gledam u oči? Pa zar ja smem tebe posle svega da gledam u oči? Misliš da me nije sramota sebe same.. gorko se nasmejala, samoj sebi, pa je nastavila: Osim toga..plašim se da se ne izgubim tamo.. rekavši to, svojom glavom je malo klimnula ka njemu, pokazujući ka njegovim očima. Tvoje oči su tako posebne..i imaju dubinu, ogromnu dubinu. Dublje su od one bezdani niz koju smo padali zajedno..veoma lako mogu da se izgubim i da ne nadjem put nazad.. to znači da ću ostati tvoj zarobljenik..a to je već počelo da se dogadja.. Zastala je, razmišljajući da li da mu kaže ili ne, ali je naposletku samo počela da priča, ni ne rešivši da li bi to bilo pametno: Na misiji nisam želela da se pravim važna..cilj mi je bio da dokažem sebi da mogu bez vas.. bez tebe. Ali, šta sam uradila? Dokazala sam sebi nešto sasvim drugo, a to je da sam i te kako zavisna.. zagledala se jako duboko u njegove oči: primećivala je samo te dve žute tačke dok je govorila: Ako sam već počela da se gubim..zar nije bolje da probam odmah da nadjem put nazad... na početku sam lavirinta. Da li da se usudim da krenem dalje, da pokušam da poverujem i da možda nadjem izlaz, ili da se vratim jednostavno. Da zaboravim na sve. Da zaboravim na taj lavirint. Jer to je lavirint, Makishima..mogu zauvek da budem zarobljena tu i da ne pronadjem izlaz. To je poverenje.. ali ja se plašim, ja kočim sama sebe. I zato ne smem da ti gledam u oči.. Sve vreme dok je govorila, gledala ga je u oči. Međutim, kada je završila, ponovo je, vrlo polako, spustila pogled ka zemlji.

Boa je bila primorana da ga gleda u oči. Uživala je u njima, a ipak.. bilo je teško gledati u njih. Da li bi smela da se izgubi u njima? Da li je to zapravo loše? Bou je sve ovo hipnotisalo.. njegove oči su inače bile veoma hipnotišuće, a sada.. sada su prosto isijavale nekom čudnom svetlošću.Šta da kaže na to? Ko još voli da bude izgubljen? Ali zašto je ona uživala u tom pogubljenom stanju? Kako je to moguće? Nije imala odgovor na to pitanje.. zato je samo sklonila njegovu ruku sa svoje brade i, ni ne primećujući šta radi, ostavila je u svojoj ruci dok je govorila:
Ali ako sam izgubljena, meni treba neko da me vodi..neko ko će bar biti uz mene. Ja to od tebe ne mogu da očekujem, Makishima. Ne mogu i neću. Sve je ovo novo za mene.. želela je da kaže da je uplašena, da ne zna šta da radi, ali nije. Suzdržala se. Samo je dodala: Ni ti ne znaš šta osećaš prema meni,
Makishima. Ili ne znaš, ili mi se sve vreme podsmevaš.. a to je jako teško shvatiti u tvom slučaju..

Šta? Jel joj se učinilo? Da li se upravo dogodilo ono što jeste, ili je to samo neka iluzija? Nemoguće... nije stigla da reaguje. Zašto ga je uzela za ruku? Tek je sad osećala njegovu ruku, a na usnama je i dalje osećala njegove: iako je to bio poljubac na sekundu, bilo je to nešto što nikada neće zaboraviti.. toliko emocija joj se skupilo, trenutno nepoverenje, mržnja, ali ipak duboko sakrivena ljubav koja je krenula da bukti malo jačim plamenom..sve joj se to zbrkalo.. pomešalo. Htela je da ga udari. Da ga nabode. Odakle mu pravo? Kako je mogao to da uradi? Zašto? Na taj način pokazuje da oseća nešto...? Ali zna da je ona sa Ranekijem.. htela je da poludi od svih tih misli. Osećala se krivom pred Ranekijem. Ali zašto? Njemu je svejedno.. shvatala je to. A ona ništa nije uradila. Prosto nije uspela da se odmakne. Ipak, ako je i postojala neka šansa da uspe da ostane sa Ranekijem posle svega, sada se smanjila na minimum... I dalje u neverici, sa mešavinom straha i ljutnje u pogledu, odmakla se par koraka unazad, i veoma tihim i ozbiljnim glasom rekla:
Zašto?
Međutim, ubrzo nakon toga ona mu je prišla i počela, kao prošlih puta, da ga udara u ruku. Bila mu je okrenuta sa strane, kako bi direkti išli pravo u njegovu ruku. Suze su krenule da oj se slivaju niz obraze, ali ona nije bila svesna toga. Nije primetila da je počela da plače. Ništa joj nije bilo jasno. Samo je htela da čuje odgovor na svoje pitanje:
Zašto? govorila je to udarajući ga sve vreme po ruci..bila je malo pogubljena.

Boa se sad ekstremno naljutila. Prošao ju je prvi šok i shvatila je da nije smeo ovo da uradi. Otrgla se iz njegovog stiska. Bila je ljuta ne samo na njega, nego i na sebe, što je došla do te situacije.. još više ju je ljutilo to što nije bila dovoljno besna na Makishimu. Trebalo je da ga mrzi posle takvog ponašanja. Zašto joj je onda smetala samo činjenica da je na ovaj način prevarila Ranekija? Naravno, ne svojom voljom, ali ipak.. Zašto nije bila ljuta do te mere da ga prosto izubija i zaboravi na njega? Nije joj bilo jasno.. ipak, sabrala se. Pogledala ga je mrko, kako ne bi shvatio o čemu razmišlja, lupila šamar tako da je odzvanjala cela kuća, podigla oholo glavu, kako bi suzbila činjenicu da joj je bilo neprijatno, pa je rekla:
Strašno! Javi mi se kad shvatiš koliko si bezobrazan! Nije zvučala onoliko ljuto koliko je htela, ali uspela je da izgovori. Zatim se okrenula i brzim korakom napustila njegovu kuću.

Boa se pravila da je ljuta sve dok je nije ostavio samu u sobi. Tada je uzela odeću koju joj je dao i sa radošću svukla svoju: i dalje se cedila. Pantalone su joj bile malo široke, kao i košulja. Više je bila dugačka nego široka, pa su joj rukavi visili. Nije obraćala pažnju na to. Bitno da je odeća bila suva. Osim toga, bila je jako komotna i to joj je prijalo. Osećala se kao kod svoje kuće.. ponovo se u Makishiminoj kući osećala kao kod svoje..čudno, ali sada joj je taj osećaj prijao više nego ikada u životu. Osim toga, taj miris.. to je bio njegov miris. Kako samo lepo mirišee, u krajnjem slučaju, njoj je prijao taj miris. Protrljala je malo kosu: bila je mokra i zato joj je išla uz lice: makar nije bila čupava. Izgledala je pomalo kao da se nalazi u vreći, malo je bilo smešno, ali ne previše. Umorna, gladna i zbunjena, nije znala šta će sad. Ni sama nije znala zašto je pošla sa Makishimom kod njega. Ipak, rešila je da podje do glavne sobe i tamo ga sama upita šta će dalje. Malo joj je bilo neprijatno da izadje takva pred njega, ali ipak je došla do vrata. Otškrinula ih je i provirila. Izašla je samo malo, tek da je vidi Makishima. Potražila ga je pogledom po prostoriji:
Makishimaa, izvini na smetnji.. ali sam si kriv.rekla je, i dalje ga tražeći po prostoriji pogledom..

Boa se sada osmelila. Osim toga, čula je gde se Makishima nalazi. Vukući noge od umora, prišla mu je, usput govoreći:
Naravno da si ti kriv, Makishima.. kada sam skočila u vodu cilj mi je bio da spasim tvoju glavu. Nisam ni hvala čula.. možda bi i nastavila da priča, ali nabasala je na Makishimu koji je previjao svoju ranu bez majice na sebi. Malo je ustuknula, možda bi se i sklonila da nije videla da zavija ranu. Prišla mu je bliže kako bi videla šta se dešava sa tom ranom: stara briga se vratila. Prišavši mu, nežno je prihvatila njegovu ruku koju je bandažirao i upitala ga:
Kako ti je ruka? Jel te mnogo boli? iskrena zabrinutost se osećala u njenom glasu. Rukavi su joj visili i na nogama i na rukama i prilično je smešno izgledalo kako se ona, sličnija beskućniku nego bilo čemu drugom, brine o njegovor posekotini..

Boa se malo povukla kako bi Makishima mogao da proveri svoju ruku. Verovala je da je sve uspeo lepo da namesti: svakako bolje nego što bi ona učinila, tako da joj nije padalo na pamet da proverava. Možda joj se i učinilo da želi da joj se smeje, ali zainteresovalo ju je ono poslednje što je rekao. Zato je rešila da ga pita:
Na koje dvoje misliš? Međutim, rekavši to, ona je krenula da ide korak unazad kako bi napravila Makishimi prostor. Naravno da nije obraćala pažnju na dugačke nogavice... i naravno da je uspela da stane sama sebi na nogavicu i sama sebe da saplete. Bilo bi čudno da nije to uradila.. u svakom slučaju, uspela je da postavi pitanje pre nego što ju je sila zemljine teže povukla ka sebi.

Boa je bila van sebe: kako da ne bude, Makishima je bio bez majice, prihvatio ju je tako blizu sebi i opet joj se uneo tako blizu lica.. malo je pocrvenela i ko zna kako bi odreagovala da nije primetila da ju je Makishima prihvatio upravo onom zavijenom rukom. Zato se, na svoju veliku žalost doduše, momentalno sklonila sa te ruke, ali je stala naspram njega, veoma blizu, uhvatila ga za drugu ruku i veoma uplašenim glasom rekla:
Makishima! Pazi! Budalo! Mislim, ja sam budala što sam se saplela, ali nisam namerno, prekini da me optužuješ. Ipak, to je sad nebitno, pazi se! rekavši to, udarila ga je par puta u stomak, koji je i dalje bio go. Pogledala je ka njemu, zagledala mu se u oči i rekla:
Ti si budala. Ne sme da te boli ta ruka. Neću te ispitivati šta ti se desilo.. vidim da ne želiš da pričaš. Ali! ovo ali je zvučalo jako glasno, izuzetno ga je najglasila: ali, ako se dogodi da ne saznam o nekoj tvojoj povredi, dobićeš od mene troduplo više kad saznam, važi? Vidiš da sam i ja budala, udariću te na povredjeno mesto ili već nešto slično.. rekavši to, nežno je prihvatila i drugu ruku, držeći sad obe ruke u svojim..

Boa se našla uvredjena. Ona toliko priča, a on bi samo da je uvredi. Ne može tako! Ona je umorna i gladna i kroz svašta prolazi, a on umesto da je ponudi hranom, uzme i vredja je! To je strašno! Zato mu je prišla, uhvatila ga za kosu i počela da čupka bele dlake. Plakala je u sebi: njegova kosa je bila savršena i bilo joj je mnogo žao da je uništava, ali kao što je njoj žao - verovatno je i njemu. Zato je žrtvovala svoja osećanja kako bi napakostila njemu tom sitnicom! Čupkajući mu naglo dlačicu po dlačicu, govorila je:
Ti si budala. I da, gospodin budala bi mogao da obuče majicu. Previjena ti je rana. Zašto ne bi sada obukao nešto? sve vreme je pričala ljutim glasom!

Boa je bila savršeno svesna da je Makishima provocira. Ipak, koliko god se trudila, nije umela da ne reaguje na njegove provokacije. To je bio ozbiljan problem. Ne sme kod drugih ljudi nikada dozvoliti da je isprovocirau. Međutim, ovo je bio Makishima. Rešila je da dozvoli sebi da priušti sebi bar jednu osobu pred kojom će moći potpuno da se opusti i sa kojom će, osim ozbiljnih razgovora, moći i da se šali na ovakav način. Ipak, Makishima je imao takve opaske koje su je dovodile do ludila. Zato je skočila na njega da ga šutne i zamalo poletela od veličine odeće koju je nosila.Usput je govorila:
Ovo su teške optužbe, samo da znaš! Ti si ovde manijak, ne ja! Makishima, na kraju ćeš stvarno nastradati od mene. kad je to izgovorila, iz stomaka joj se čuo prilično dugačak vapaj: bila je gladna i sada je to i Makishimi, verovatno, bilo jasno. Samo se nasmejala i nastavila: Nasradaćeš od mene doduše kad nešto pojedem i malo se naspavam hehe

Kada je Boa čula ovo, prvo se nasmejala sebi u bradu, ali je rešila da Makishima ne sme proći nekažnjeno. Svakom rečenicom ju je provocirao sve više i više, i sada se već jedva suzdržavala da ne prasne u smeh. Ipak, Makishima je morao da bude kažnjen! Tako je rešila, ne može da ga pusti posle svega ovoga. Međutim, bila je umorna i nije mogla da smisli ništa dovoljno dobro. Zato je samo došla za njim u kuhinju kako bi mu još malo smetala. Došla je do njega dok je još vadio nudle i prektstila ruke ispred njega, kako bi on video da je ona ljuta. Usput jje zabacila glavu unazad i rekla:
Samo da znaš, neću više padati na tvoje glupe provokacije. Čitam ja tebe kao knjigu, znam da me provociraš! Nisam ja tako naivna kao što ti izgledam na prvi pogled! rekavši to, još jednom ga je udarila u nepovredjenu ruku, frknula poput konja i otiša na mesto gde je malopre sedeo Makishima: bila je toliko umorna od neprospavanih noći da nije mogla više da stoji. Naslonila se u fotelju i čekala Makishimu, a oči su joj se malo po malo zatvarale, da bi se odmah opet otvorile, i tako u krug..

Boa je mnogo volela da spava. Oduvek je bila spavalica. Bilo je teško probuditi je na silu. Ali, ako neko uradi ovo što je sada Makishima uradio, uglavnom zažali, iz prostog razloga što joj je prvi refleks uvek drugačiji i nikad ne znaš šta te čeka. Kada je Makishima tresnuo činijama, Boa je poskočila sa kreveta kao da je do sad bila na trambolini i našla se tačno pored Makishime. Razmišljala je da ga izanbada u povredjenu ruku kako bi se možda konačno naučio pameti, jer izgleda ni hladna voda nije pomogla. Međutim, bilo joj je žao.. zato je samo prišla njemu, sasvim blizu, zlobno mu se nasmejala u lice, zatim se vratila stolu, i dok kažeš "piksla" ona je pojela pola njegove porcije nudli. Najgora moguća kazna koju ona sada može da izvrši! Zatim je isplazila jezik ka njemu i rekla:
I ovo ti je dovoljno!međutim, bilo joj je žao da on ostane gladan tako da je rešila da će "slučajno ostaviti svoje nudle na pola" . Okrenula se ka Makishimi i samo rekla:
A ja ovo neću gledati kao provokacije, bar sad, tako da ću te lepo zamoliti da spavam večeras kod tebe, da li se slažeš? I ti si umoran, pretpostavljam. Mogli bismo da spavamo?
Kad pojedemo, može? ovo je previše zvučalo kao da su njih dvoje u braku i da se dogovara kada će da legnu. Međutim, ona nije želela da to tako zvuči. Samo je htela da spava i plašila se da joj Makishima, kako je počeo, neće dozvoliti.

Boa se namrštila. Videla je da je Makishima veoma umoran. Znala je da mu je ovaj kauč neudoban i stvarno nije mogla da dopusti da ona uživa u krevetu a da se on grči ovde na kauču. Zato je, sad već prkosno, prekrstila ruke preko grudi i oštro rekla:
Makishima..uz sve dužno poštovanje, ja ne želim da ti spavaš na kauču. Prosto neću moći da zaspim na krevetu ako si ti na kauču. Zato sam prošli put i došla tu, na pod: jednostavno će tako biti i sad ako ne pristaneš da odeš u krevet. Jel može? pogledala ga je molećivo svojim krupnim, tamnim očima, koje su se posebno ocrtavale sada na njenom bledom i umornom licu.